Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.
A osveta njina, crkvena će biti!
Jedne sunčane nedjelje u maju
Dok sa prozora gledaš rosne bukete jagorčevina
I sa terase dopire lahor krenuo iz daleka
Ti se mrštiš jer znaš:
U podrumu kupus zaudara.
Nastavite sa čitanjem… “Vukotinjanje (XVII): GLAVE SA DNA KACE”
Ovo je dramatična beleška o tome šta se dešava kada se nađeš u potrebi da se boriš prsa u prsa protiv Fajgeljeve babe kako bi odbranio umetničko nasleđe sveta.
A sad sledi naravoučenije.
Beše neko naivnije vreme od današnjeg, kad su čuda bila lakše shvatljiva samim tim što nije bilo medijske devalvacije čuda, kao danas, pa ih nije bilo mnogo. Pazi sad.
Razlikujmo europski i europski život!
Poznajem čoveka koji ima časnih šezdeset godina. Završio je elektrotehnički fakultet u vreme kad dekani nisu dolazili u kabinet sa batinašima. Doktor je elektrotehničkih nauka. Saradnik u uglednim svetskim časopisima. Napisao je tri dobre knjige o problemima energetike. Čuo sam ga da govori četiri svetska jezika, a služi se sa još tri. Nikada nije bio član partija. Ima sjajnu porodicu. Uviđavan, ne znam čoveka u Beogradu koji bi o njemu rekao ljutu reč. Nije isterivač pravde, ne popuje. Pošten je. Srbin je. Komunisti ga nisu predlagali za ministra energetike. Nacionalisti ga nisu predlagali za ministra energetike. Demokrate ga nisu predlagale za ministra energetike. I znate li u čemu je krajnja poenta zamešateljstva? Nudim vam dil: samo u Beogradu postoji pedeset sličnih eksperata i ljudi svetskog nivoa. Biće tučeni od svakog nespecijaliziranog ratnog hirurga za položaj ministra energetike. Ni jedan pokret za sebe nikad nije rekao da nije demokratski. Zaustavimo demokretenizaciju!
El Rey je bio luchador, a onda je odlučio da se penzioniše iz ringa i sredi svoj život u duhu modernog življenja. To nije počelo dobro. A izgledalo je i tako kao da se neće dobro završiti.
Једно од места на списку за обилазак кад дођу деца у госте је и “Банатска кућа”. Пошто смо већ видели “Пахуљицу“, није ме се дојмило нешто жестоко, тај фазон са подом од углачане цигле или бибер црепа, старом циглом по зидовима и осталом етнографијом више није нека новост.
Међутим, Ика (ако сам добро запамтио име газде) је отишао много даље. Није се зауставио на томе да набаца старе фењере, урамљене фотографије и креденце покупљене из околних села. Ово је строго локално, са доста ствари из историје града.
Не знам да ли је кућа реконструисана или зидана наново, вероватно ово друго јер има степениште – та ајте молим вас, ко је још у Банату зидао сељачку кућу на спрат. Има ту свега – и старих пегли на жар, и дрвених кломпи, шоља, ћупова, и куварица (на мађарском) окачених. Ово бело што се види лево није зид, то је зидана сељачка пећ која се по правилу ложи на тулузину (за оне који не знају лалински, кукурузовину). И можда најважнији архитектонски детаљ: кућа има гонк, незастакљен. На улазним вратима витраж, рад неког месног сликара, но то је пар фотки за неку другу прилику.
U nepreglednom svemiru, zadesilo se zrnce prašine na kojem se razvio čudni oblik života. Tamni mali globosomi su počeli da se repliciraju brzo, a počeli su da pokazuju i prve znakove inteligencije.
Ide Draža preko Romanije
Očito zabrinuti,
naši i strani pjesnici
javljaju: nadiru varvari.
Знао сам му само име, и да га је понекад пуштао Слоба Коњовић. А онда сам једном био у прилици да наватам нешто музике. Није ме се нешто много дојмило; далеко од тога да је лоше, али тако то иде, ко прти не направи аутопут.
Тј они, који дођу после, ураде то исто само много лепше. Дођу на готово и, растерећени потребе да измишљају читаву ливаду (ака поље), побрину се да на њој изграде нешто. Тако да за претече увек имам разумевања, није то лако и не мора увек све да буде ремек дело. А онда ме звекне ово.
Хм, шта је ово? Који је ово андрак? Ово бре сваки час имаш осећај да нешто фали, као да наизменично свирају две секције оркестра ал’ једној заборавили да уштекају инструменте, нема их на снимку. Првих двадесет слушања сам се лудачки забављао покушавајући да погодим кад ће следећи пут да груну те трубе.
Пуштао сам то по кући и по колима. Каже ћерка “овде као да нешто фали”. Аха. Сам казо?
Јануар 2013. Ћерка, зет, унук у гостима. Петак вече, и падне нам на ум да одемо до Каштела. Тамо су били одржани и наши сватови, давно нисмо навраћали, да видимо на шта сад личи.
Прво изненађење, гардероба ради. Хм, ово одавно нисам видео… добро, ајде. Унутра, сала скоро пуна… остало је још три стола са стране, заузимамо један. Не личи да су сватови, и то откуд у петак. Долази келнер, наручујемо пића. Згодно је имати зета који не пије а воли да вози.
Каштел је једно од тих места са више историје него квадратних метара, мада је поприличан. Првобитно изграђен као дворац неког месног велможе, грофа или тако неког андрака, после рата је постао комбинација хотела и уметничке колоније. Не знам чији је сад, али упорно држе ниво – виђао сам чак да келнери носе беле рукавице. Есцајг је масиван, столови богато и са укусом постављени, има се стила, чак је ту и некаква барска икебана.
