I tako se David Blaine navadio na selebritije. Ovog puta, stvar se dešava u kuhinji u kući Harisona Forda. Aj’ da vidimo šta se ovog puta desilo.
Nastavite sa čitanjem… “Napolje iz kuće! I ti i tvoja devetka herc!”
Category: Umetnost i zabava
Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.
Vukotinjanje (XIII): METAMORFOZE
Imovino moja pod suncem slobode.
Juče sam režao
kad su ga bacili u tamnicu.
Ovde je vreme stalo
Balkan. Prostor koji je kontradikcija sam po sebi. Beskrajni niz vukojebina u kojima je vreme stalo, tek povremeno prekinut ponekim autoputem ili strateškim objektom poput električne centrale (na vodu, ugalj ili plutonijum), aerodroma ili spa centra zatvorenog tipa. Beskrajno šarenilo polupanih ljudi tavori u tom beskraju, poslednjom preostalom snagom ubeđujući sebe da će sutra biti bolje. Čak ni za tugu ti nesrećnici nemaju više ni snage ni volje: to se prvo razbilo u njima.
Ој, кафано: иза Грчке краљице
Стари београдски универзитети имају неке раштркане факултете, са наставом у неколико зграда на различитим крајевима града. Десило се да треба да сачекамо ћерку после неког суботњег предавања, ни мање ни више него на ћошак-два од Калемегдана.
На самој улици је била поприлична гужва, неки домаћи плаћеници су делили летке или шта већ, а да би привукли пажњу имали су и неког на штулама. Нека енвеоовска аџеенда, шта ли, није нас занимало. А ту негде треба да је сачекамо, и то тако да уочимо једни друге, да се не довикујемо мобилним (мада то обично пали, спазиш је тачно оног тренутка кад га извади из џепа).
И тако нађемо ово.
Кафић као кафић, као и стотине других кафића. Иста несуља-или-турска (или се каже нес-или-еспресо-или-продужена? слабо диваним енгрпски). Исте чаше, исте пепељаре, од оригиналности нема чак ни наводнике.
Kad bismo mogli da ga iznajmimo na neko vreme
Koga?
Pa, Spajdermena. I to baš ovaj primerak.
Nastavite sa čitanjem… “Kad bismo mogli da ga iznajmimo na neko vreme”
Dva točka
Vožnja bicikla: pomalo zaboravljena delatnost. Sasvim zaboravljena umetnost. Potpuno zaboravljeno uživanje.
Ој, кафано: Пантин басиста
Зрењанинско позориште је читав екосистем. У склопу зграде је и она мааала галерија, и радионица, и књижара. У дну авлије је музичка школа. И има и свој клуб. У ствари, два.
“Зелено звоно” је, канда, једно време радило на два места, на спрату изнад фоајеа и негде тамо у Првомајској улици. Онда је она друга локација изгорела, наводно из политичких разлога, јер су често гостовали разни неподобни ликови, које ваљда ликови у фантомкама нису могли да сваре. Пролазим често том улицом, али никад пешке, па не знам шта пише на плочи на зиду згаришта. Тамо сам био само двапут: једном је једна ћерка освојила пицу за две особе као кума нове џез емисије на локалном радију (звала се, отад, “џезва”), а други пут са другом ћерком, за пакетиће од деда Мраза.
Ово је оно изнад фоајеа.
Овог пута је нисам водио на деда Мраза, него смо претходног дана у граду срели Панту (“ја се облачим у секендици”), па нам је усмено изручио рекламу у уши. Панту нисам чуо уживо још од седамдесетих, дакле ово мора да се обиђе.
Uranjanje
U totalitarnom svetu moraš da se uroniš u svet da bi potom pronašao svoje mesto i, vrag će ga znati da li je moguće, neki svoj spokoj. To mesto i taj spokoj neko je već smislio za tebe. Pokušaš li da se otrgneš tome i pronađeš neki svoj sopstveni put, ima ko će da obavi tvoje uranjanje, za tvoj račun i o tvom trošku. Pa ti sad gledaj šta ćeš.
Vukotinjanje (XII): C-Č-D
U opticaju je tipična višestranačka kletva: Preporuke mu se osušile!
C2 H5 OJ-HA!
Hemijska formula dobre crnogorske loze. Nije još sve propalo!
CICENERON
Jedan je problem što su se namnožili loši govornici, potpuno ubeđeni da su Ciceroni. Drugi je problem, što su u biti Neroni. Da, mi imamo na javnoj sceni cicenerone. Gde god da su, mikrofon je pored njih. Nadamo se, da više ne pale, već je sve pogorelo.
CRNOGORSKO PRIMIRJE
Onda, građani srednje klase bili su srećni, da mogu desetak dana godišnje da letuju; ah, Crnogorsko primorje! I uspevalo im je. Da se ogreju, okupaju. Plavo more, prozračno nebo, bi-skini devojke… Danas zebu; sve što bi hteli jeste da se okupe, da se očuva (još zadugo) Crnogorsko primirje…
Ој, кафано: Батес
По повратку из Америке био сам решио да ми не требају кола. Купили бициклове, частили таксисте ту и тамо (а и доста њих су моји бивши ђаци, ред је). Међутим, требало је нешто обавити у Суботици у, д’извинете на изразу, суботу ујутро.
Превоз те врсте, установили смо, више не постоји. Први бус креће одавде око шест, дакле нема шансе да се стигне пре десет, па док нађемо где је то. Те се дамо у туризам, јер у ствари у Суботици никад нисам био. Тј то што сам био, да не бројим, дођеш урадиш посао спакујеш се и тутањ. Ни не знам где сам то био, ништа видео нисам.
У хотелу Галлериа (не, нипошто није некаква “Галерија“, то би ваљда било блес а не ноблес) рецепционарка нас је бесконачно забављала својим нагласком, а онда и живописним разговором са спремачицом док је као нашла слободну собу (“шта фали 202, а, прљава, а 204? и та… добро, можеш да средиш 208 за 15 минута ја ћу да их замајавам”). Нисмо јој рекли да знамо мађарски, него смо лепо попунили шта је требало, ишетали напоље на пуш паузу, а онда смо праснули у смех. Па се вратили да питамо где може добро да се вечера.
Упутила нас је на кафану преко пута, некакав “Батес”, само је, каже, улаз спреда најчешће закључан, него се улази страга, кроз авлију.