Neko je bio veoma vredan, pa iskopao snimak poslednjeg izdanja emisije “Beograde, dobro jutro“, koja je emitovana kada je Duško Radović već znao da neće biti više.
Nastavite sa čitanjem… “Laku noć emisije "Beograde, dobro jutro"”
Category: Umetnost i zabava
Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.
Nekoliko koraka po crvenoj planeti
Pratite li seriju “Cosmos: A Spacetime Oddysey“? Mala je verovatnoća da ćete u dometu televizije koja može paušalno da se gleda na kablovskim kanalima pronaći išta pametnije i bolje spremljeno. Pričali smo već o toj seriji, nema potrebe da se ponavljamo. Danas opet skrećemo pažnju na sporednu, ali hvale vrednu dimenziju potpunog angažovanja resursa najmodernije zamislive video tehnike u funkciji ilustrovanja priče koju mirne duše možemo nazvati besprekorno ispričanom.
U nedavno emitovanoj, jedanaestoj epizodi pod naslovom “Besmrtnici”, Neil deGrasse Tyson je, ni manje ni više, prošetao pored jednog kratera na Marsu. Pogledajte.
Kapa dole autorima. Kapa dole.
E, a zašto se simpatični voditelj tamo zatekao i o čemu je tada pričao? Moraćete malčice da se potrudite da biste to saznali. Blago onima koji to već znaju.
U(s)pokoj(e)nost u Končiti Vurst
U mojoj se kući oduvek slušala kvalitetna muzika, bluz i džez najviše, ali se ni Dragstor ozbiljne muzike nije preskakao. Pratili su moji matori i Nikolu Karaklajića, kao i sve ostalo što je uz njega išlo. Lepo zvuči, zar ne? Još kad bi bilo istina, gde bi mi bio kraj!
Naravno da svake godine gledam Eurovision Song Contest (u daljem tekstu: Eurosong). Od kad postoje, gledam i polufinala. Obzirom na očekivano nizak kvalitet muzike koju Eurosong nudi, tih nekoliko sati koristim za tradicionalno (da prostite) druženje sa porodicom. Dešava se da me poneka pesma zaintrigira, što se ove godine desilo čak dvaput: prvo je to učinila učinila albanska predstavnica Hersi kao glavno lice pesme za koju mislim da ima dovoljno unutrašnje energije za prevazilaženje takmičenja u kome je učestvovala, da bi me zatim, kao retko kada tokom eurosongovskih šegačenja, kupio gruzijski-a-post-purple-blekmurovski The Shin and Mariko.
Eurosong je nekada bilo prestižno takmičenje čiji su organizatori, presahlih bedara, pažljivo čuvali ono što su mislili da muzika treba da bude. Pobednika su određivali jednako impotentni žiriji, pobeda se priželjkivala, a poraz podnosio uz škrgut zuba. Turci su nam tradicionalno davali dvanaest poena dok su plagijati prethodnih pobednika pokušavali da se na zadnja vrata dokopaju pobede. Sa raspadom Sovjetskog Saveza i širenjem globalnih komunikacija došlo je i do promena u formi Eurosonga: organizaciju je preuzela LGBT populacija, o pobedniku u manjoj ili većoj meri odlučuju glasovi publike, a pobeda i posledična organizacija sledećeg takmičenja je postala noćna mora i najgora kletva svakojakih direktora televizijskih javnih servisa, zbog čega plagijatori i ostale sprdačine sada služe da osiguraju toliko željeni poraz.
Reklame (su) za idiote
Može biti da se još neko seća one reklame: žena uhvatila litar mleka posred kesice jednom šakom, a drugom rukom seče ćošak kese ogromnim krojačkim makazama. Ono što sledi je vrlo predvidivo, a nama ostaje da se pitamo zašto ispada da smo svi glupi kao kupujemo najjeftinije mleko u kesi. Poenta: više se i ne sećam o čemu je ona reklama uopšte govorila.
Ima toga još: postavka problema je da ste vi idiot, pa vam treba proizvod čiji opis uskoro sledi. Evo jedne kompilacije takvih slučajeva.
Perspektive TV rasprava
Koliko čujem, aktuelna moda je da se nađu oponenti raznih vrsta i dovedu u TV studio. Nije bilo davno kad su doveli onu dvojicu iz dva košarkaška kluba, o predizbornim kampanjama svake dve godine da i ne govorim. Pa se nešto pitam: u čemu je draž posmatanja verbalnih rasprava? Ako ih već suočavate, dozvolite im da se potuku k’o ljudi. Evo, ovako.
E, tako se to radi. Umesto eksplicitne tuče, razaranje studija: sevap. Jedino mi žao što nisu polupali ploču tom nesrećnom moderatoru o glavu.
Najzad je uspelo
Jednog jutra, čovek je ugledao ptice na žicama preko puta, a onda je uradio ono što su mnogi od nas sanjali da bi možda moglo da se uradi…
Jeste li i vi zamišljali ptice na žicama kao note?…
(Via)
СФ иза кулиса – шта, зашто
Ако сте, читајући претходна четири наставка, помислили да бисте и ви могли тако нешто да напишете, били сте у праву. Писао сам и сам такве ствари. Писао сам и дуже. И мислим да сам схватио зашто су ове четири приче остале тако кратке.
Зато што је највећа мука са научном фантастиком фактографија.
Рече он и остаде жив, помислили сте. Е, међутим, каква графија, 
таква и фактографија. А СФ има своје законитости, и, парадоксално, најмање од свих жанрова трпи расплет помоћу деус екс махина. А машине на све стране, то може? Може, али не може у расплету да ултразвучна веш машина описана на почетку књиге одједном ради на антиматерију. Исто као што не сме у историјском роману да се појави дигитални ручни сат, или да се у беседи неког Немањића појављују речи поникле на интернету. У СФу све може, али мора да ради онако како је писац рекао. Писац је цар, а царска се не пориче.
Зато су ове четири приче само занимљиве идеје, где је писац пустио машти на вољу и отишао у разним правцима, држећи се само овлаш за ограде жанра. Технологију објашњава само онолико колико му треба за радњу (што је признат и уобичајен поступак чак и у романима од 1500 страна) и тера даље, уводи по личност-две, колико може да стане у такву једну вињету од текста. Те личности нацрта у две-три јебитачне реченице (нарочито Кастера из четврте приче), прича се извуче до некаквог закључка у неколико потеза, чича мича и готова прича.
Е, да видимо зашто ниједна од ових није постала, нити ће постати, роман, па ни приповетка.
“Сећање на ствари прошле” и Џател Дајкат падају на основном проблему било ког романа: привредна уверљивост, или што рече деда Аврам, “где су паре?”. Да би се неко дајкатовао, треба му довољно пара да годишња камата износи бар милион долара, и да приде покрије старатељеву плату. Да подсетим, основни извор прихода је продаја умећа другима. У неком тренутку, док се човечанство претвара у бебе, мора да дође до привредне катастрофе, и број људи који могу да дођу до таквих пара, ван саме корпорације Бесмртност, тежи нули – они остају без муштерија. Чак и да се, зарад романа, ово некако реши, са све опсежном преградњом друштва (ко брине о тим бебама?), остаје већи физички проблем: ко дајкатује последњег човека? И још већи логички проблем: ако се подмлађивањем стиче нови живот а задржава памћење, зашто једногодишња беба нема то памћење?
“Злочин и казна” има проблема са временом. Клонирање траје више недеља; клонови се освежавају неколико пута годишње и то на подалеким местима (распоредите како год хоћете сто ствари по расположивом копну, и израчунајте онда просечно растојање било кога до најближе), а с друге стране банда Пргавог Пита их штанцује на хиљаде за време опсаде. Шта су јели док је опсада трајала? Сигурно нису могли да дотерају више камиона са потрепштинама да им се нађе док заузимају зграду. За прави роман би много техничких детаља морало да се среди, као што је то већ више њих и урадило (например овде).
“Рат и мир” имају још понајмање проблема са чињеницама и логиком, јер моћ рекламе је поодавно 
доказана (самим постојањем рекламе – први задатак је обављен, убедили су своје муштерије да реклама ради). Међутим… ратују државе, а одједном се, ниоткуда, појављује корпорација као сила. И кад та сила завлада светом и сва буде једна војска у сопственом власништву… подели се између себе и ратује на мале голиће? Прелазак са држава на вся власть корпорациям је читава једна епоха. Само на једној фази тога написани су читави романи, например овај и овај.
“Пут свега телесног” се, како ми се чини, отео аутору јер су му се свидели Кастер и Парки. То је научна фантастика тек утолико што почиње од исте премисе о бесмртности, а могло се и без ње, и да је тако било, од другог пасуса до краја би требало променити само две-три реченице а да ипак све остане исто. Код овако симболичке приче, која није баш СФ, фактографија постаје поприлично небитна, и брљотке нема. У “он побегао од света, а она за њим, њему се после свидело” нема фактографије, нема пушке из првог чина која мора у петом да има исте балистичке карактеристике као у првом.
И? Бисте ли могли да напишете овако нешто и сами? И даље бисте, не сумњам. Бисте ли умели да нађете разлоге зашто ово не треба ширити у причу или роман?
Timoti Džon Bajford (1941-2014)
Suština pasijansa upućuje tužno zbogom Velikom Majstoru.
Bila je privilegija odrastati uz “Neven” i “Poletarac”, u vreme kada dečije TV serije nisu ni počinjale niti se završavale reklamama, a kamoli da su bile njima prekidane. Timoti Džon Bajford je uspeo da dotakne suštinu na način koji nije uspeo nikome pre njega niti posle njega.
СФ иза кулиса, завиривање четврто.
Џоу Халдеману је, изгледа, брзо дојадило да смишља како да уфркести цивилизацију, па овог пута имамо нешто сасвим другачије.
Пут свега телесног
И напокон би тако да баш нико не мора да умре, докле год га бар једна особа воли. Поступак којим се постизала бесмртност је трошио то гориво.
Скоро свако може да нађе неког да га воли, бар неко време, а и ако онда тај неко каже па-па, већина уме да се доведе у ред бар толико да нађе неког другог.
Ал’ ту и тамо се увек нађе по неки примерак ког је тако тешко волети да му ни гладно куче не узима бисквит из руке. Бебе га једном погледају и добију грчеве. Жене прекрсте ноге кад он пролази. Заклети хомосексуалци напрасно сви гледају на неку другу страну. Старци, очајнички жељни друштва, бајаги задремају.
Најекстремнији такав примерак је био Кастер Тралија. Из утробе је изашао зубат и ујео доктора. У основној је прекидао вежбе из обуке за љубав својим врло отровним прдежима. Прославио је пубертет годином некупања. Кроз вишу основну те средњу школу стварао је од заљубљених парова непријатеље тако што је о њима ширио погане лажи. Основао је мастурбациони клуб и није примао чланове. У школском годишњаку је једногласно изабран за “има најмање шансе да преживи, ако се ми питамо”.
Jednima đevrek, drugima rupa od đevreka
Hajde da se prisetimo nekih davnih kultnih filmova. Nećemo to činiti zato što su oni nekad imali više hrabrosti da kažu kako jeste nego ovi danas, već zato što ovi danas imaju manje hrabrosti da kažu kako jeste nego oni nekad.
Ne, dragi moji: to nije isto.
Nastavite sa čitanjem… “Jednima đevrek, drugima rupa od đevreka”