Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.
Kako ste se i sami više puta do sada uverili, Internet je mesto na kome razne zamlate rade razne stvari, pokazujući svetu rezultate svog viška vremena i, uopšte, hvaleći se kako tim viškom vremena uopšte raspolažu. Posebnu pažnju nam privlače ludorije i beskorisni proizvodi uma koji dokazuju genijalnost autora. Poput ovog: prvih pet minuta deset hiljada filmova – sve sa zumiranjem željenog segmenta!
Nastavite sa čitanjem… “Ne mora jedan po jedan, nego 10.000 odjednom”
Ovo nije samo prisećanje. Postoji jedna informacija koja je za mene ispala važna vest, iako je zapravo reč o nečemu što je objavljeno pre četiri godine.
Ali, pre informacije, da se prisetimo ONOG kadra.
Nastavite sa čitanjem… “Tiho, tiho, da se ne sazna: Tarkovski online”
Nisam nikad bio u Parizu. Odavno želim da odem, ali ako je moguće mimo onih turističkih paket aranžmana. Da se izgubim u nekim običnim ulicama, da švrljam pijacom, da popijem kafu tamo gde kafu piju i komšije. Da pokisnem iz čista mira.
Šta mi je trebalo da natrčim na ovo?
Ako sam dobro shvatio, ovi kadrovi su isečeni iz filma “Ponoć u Parizu” Woodyja Allena. Nisam gledao film, ali potvrdu sam našao u trejleru na stranici filma na portalu IMDB. Pa sad, ne moram da gledam melodrame da bih se uverio, je li tako?
Што волим кад ми се намести да напишем читаву серију нечега, па онда још и завршницу серије, и мислим да сам готов, кад оно… није него. Није готово кад је готово, него је готово кад ја кажем да је готово, рече Тома Бебић.
Остаје ми мала задовољштина да сам донекле био у праву – од она четири предлошка, таква каква су, неће бити романи, и нису. Али.
Наставио сам да читам Халдемана редом, и наишао на “Добијање у времену” где, нуто чуда, управо развија ону прву варијанту, где се бесмртност купује на рате. С тим што је две ствари избацио (размену знања, и оног Дајката), јер му није била завршна премиса да свет у задатом тренутку одлази у очин, а убацио неколико других. Пре 
свега, корпорација Бесмртност (или како се већ зове овог пута) је замишљена да спречи свевлашће бесмртних, тако што ће они сваких десет година имати да бирају између докупљивања још једне деценије живота по цену да сву своју имовину препишу корпорацији, или да уживају у свом иметку док су јоште живи. Од оног милиона није одустао – то је минимални иметак без којег неће ни да разговарају, и због којег многи добитници на лутрији никад нису могли да купе још десет година. Јер нису научили како се праве паре. За шта и даље не постоји рецепт – јер за десет година се нешто промени, застари знање, Јово наново.
Корпорација би требало да улаже сво то богатство управо у стабилизацију човечанства, кроз образовање, праведну расподелу, улагање где треба, и да тиме спречи да бесмртници буду омрзнути. Јер нису стварно бесмртни, и не могу то да искористе да буду вечито богати и владају светом.
За ноћни снимак, веле, треба троножац или да се бар стоји ослоњен на нешто и да је рука мирна. Е, па, може и из кола. Нарочито ако стоје пред семафором и неко други вози.
И још сам и призумирао, колико то већ може каноновим стандардним објективом, и добио… ово.
(велика је овде)
Сликати град ноћу, па још зими, уме да изнервира. Небо буде онако никакво, шмрљаво, град обасја облаке па се добије неки болестан тон. Овог пута је било таман довољно магле да то градско светло није добацило, и небо је право ноћно. Ова жута светла сам оставио отприлике како јесу, јер да сам то пеглао, онда би ова плавобела светла на дућанима отишла скроз у нешто десето. Не успевам да схватим откуд онај зелени одсјај на сивој коцки лево – семафора у даљини нема, мора да је од неке рекламе на десној страни улице, коју је заклонило ово двоје пролазника.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Немањина, с другог краја”
Gledaš malo u ljude koji su hodali ovuda pre tebe, pa pomisliš kako bi bilo baš dobro ako bi osetio barem jedan dašak onog što su oni doživeli. Tražiš način da se približiš pravom životu, pa pronađeš nešto što liči na rešenje.
A onda, saznanje te ošamari punom snagom: nije poenta u tome da imaš motocikl.
Nastavite sa čitanjem… “Svođenje životnih planova na one prave”
Sećate li se čudne fotoaparata Lytro? Pisali smo o njoj u dva navrata (ovde i ovde). Taj fotoaparat je zasnovan na revolucionarnom konceptu tzv. plenoptičkog efekta, koje hvata sve kombinacije svetlosnog polja koje čine sliku. Ren Ng, kreator ove igračke, bio je dovoljno agilan da koncept izložen u svojoj doktorskoj disertaciji pretoči u proizvod. Glavna karakteristika koju Lytro ima je fokusiranje posle fotografisanja, što je pomalo delovalo kao naučna fantastika dok nismo shvatili koncept zraka spram koncepta piksela.
Došlo je doba za novu verziju uređaja. Evo promotivnog prikaza fotoaparata Lytro Illum.
Prva verzija je bila potvrda koncepta. Ova verzija je potvrda tržišne prihvatljivosti. Lytro ostaje veoma intrigantna stvar sve većih mogućnosti. Sada je zrelo. Promotivna cena od 1500 dolara nije mala, ali nije ni nedostižna. Rezervacije za isporuku u julu su popunjene: prešlo se već na kontigent u avgustu.
Полако затварамо круг, као да смо нека служба… Прелазимо на другу страну главног сокака. Река, тј бивша река је остала са оне стране, али и са ове је некад текла. Ту негде, у старом кориту, и даље расте трска, на 100м од центра.
Али то се овде не види, тих 100м је налево одавде. Пупинова улица се искоса примиче центру, тако рећи с леђа.
(велика)
Зграда лево је главна пошта, а ова десно, у скелама је, стражњим делом, Главни сокак 1, ака Буковчева палата. У њој је ваљда још увек књижара Савремене администрације и већ ваљда шеста туристичка агенција. Или нека банка… хм, главна улица, тамо нема ничег осим банака, мењачница, кафића, седишта странака и бутика. Ту негде, на броју 11, улаз из авлије, била је ваљда куглана, па рвачки клуб, па рачунски центар у ком сам једно време радио, па после не знам шта, а сад је некаква енвео или тако нека евро-нешто-као-институција. Прошао сам туда педесет пута и нисам успео да запамтим шта.
Hajde da manje pričamo, a više posmatramo.
Razvuci sliku, ne bilo ti zapoveđeno, preko celog ekrana.
Kako je lepo manje pričati, a više posmatrati.
Dođu, tako, neka čudna vremena kad pametni odu daleko, budale ostanu blizu, a fukara zavlada. Kada čovekoliki trijumfuju, čestiti se stide, a govna isplivaju.
Nastavite sa čitanjem… “Stecište onih koji ne smeju da misle svojom glavom”