Category: Umetnost i zabava

Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.

Lutanje u doba neoplagijatizma

Kad se popije, bolje se zalije.

U doba ranog neoplagijatizma pošten čovek je mogao da ostavi otključanu kapiju i mirno legne da spava. Ne samo otključanu, nego i otvorenu, ako zaboravi da je zatvori ili se seti kasno, kad ga većma mrzi da izlazi iz kuće i zatvara je.

I kô što ‘nomad pametno reče Milovan Vitezović da je istorija majka mudrosti, ali da su odjednom došli neki manijaci i silovali nam učiteljicu, tako su došla neka vremena i sa njima neki manijaci zbog kojih moraš da zaključaš kapiju, ali i kuću i garažu u dvorištu iza te zaključane kapije. Pa i opet da se pitaš da li si dovoljno bezbedan.

Nastavite sa čitanjem… “Lutanje u doba neoplagijatizma”

Sigurno mu se dopada

Ko se zvukom igra, u zvuku i uživa.

Blesavi jesu, a takav im je i sajtTakozvani tribute bendovi niču kao pečurke, i ovde i tamo, ma šta te dve apstraktne odrednice značile. Nije sporno da Tom Waits zaslužuje poneki tribute band, a i ima ih dovoljno.
Ali ovakav verovatno ni Waits nije mogao da zamisli, a mogu da se kladim da mu se dopada. Muzičko-scenska trupa L’Orchestre d’Hommes, ekipa iz Kvebeka, interpretira Waitsove kompozicije na ne baš konvencionalan način. Pogledajte, istražite, uživajte.

Safari u doba neoplagijatizma

“Harli” i “kukarača” su kao zec i kornjača. Još samo da vidimo ko igra koju ulogu…

U doba ranog neoplagijatizma predsednik bi slabo obilazio sela, gradove, fabrike i narod uopšte. Čak ni u predizbornoj kampanji. Znao je Tedi Ruzvelt da bi predsedničke reči podrške i predizborne vizije svakom dobrodošle, ali ih je slabo praktikovao. No, čim je završio svoje predsednikovanje, uzjahao je “harlija” i dovezao se do mene.

To što sam u to vreme živeo na visokim spratovima ne znači da su do mene dolazile neke visokoumne ideje. No, Tedijeva ideja – da skoknemo do njegovih prijatelja na ruskoj svemirskoj stanici “Mir” – iako isprva malo šašava, delovala je svakako bolja od na primer ubijanja nedužnih životinja u Africi. Shifty

Nastavite sa čitanjem… “Safari u doba neoplagijatizma”

Kad porastem biću Fischer

Suviše dobro igram šah da bih o njemu pričao. Zato ovaj tekst predstavlja phishing širokog spektra.

Bolji od drugih: Fischer

Tek ponekada se pojave ljudi koji su bolji od drugih u poslu koji rade. Danas je to posebno teško razaznati: odnosi sa javnošću su dovedeni do savršenstva. I nije slučajno što sportske heroje posebno lepo i lako pamtimo, što možemo čitave timove da nabrojimo bilo kada (evo, recimo, verna ljuba iz cuga, zaustavljena u pranju sudova priča: Stojanović, Jugović, Marović, Šabanadžović, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Mihajlović, Pančev, Savićević, Binić). Nije slučajno jer se ti ljudi skinu u kratke gaće, pa vidimo uživo Čerčilovu ponudu krvi, znoja i suza (sada bezumno spori kadrovi pokazuju kako Mesija tuku po nogama dok se teniseri peškirićaju svakih deset sekundi). Boltov osmeh na stotom metru nam je nezanimljiv – baš kao i Mesijevih pet golova po utakmici – ali grč na Useinovom licu koji ima u poslednjih pedeset od mogućih dvesta metara upijamo bez daha. Pitanje je samo vremena kada će doping i zvanično pobediti, kada će prestati da sportiste bodu i teraju da piške, jer već jesmo oguglali na vesti o nesrećnim ljudima koji u dvadesetoj godini doživljavaju infarkte baveći se sportom.

Nastavite sa čitanjem… “Kad porastem biću Fischer”

Ronjenje na dah u doba neoplagijatizma

Kako su me naterali da pišem blog…

Još u doba ranog neoplagijatizma postojalo je takmičenje ronjenja “na dah”. Daleko od toga da je bilo svetski popularno ili popularno makar koliko i sada. No, ipak su postojala međunarodna takmičenja hobista i sličnih. Publike nije nedostajalo, nagrade su bile skromne, al’ ludacima hobistima dovoljne.

U trenucima koje ću opisati u narednim redovima pripremao sam se za ovo takmičenje. Nedelju-dve pre zvaničnog početka nezvaničnog svetskog prvenstva moji prijatelji i ljubitelji ovog sporta Rikardo Zonta i Ludvig Fadeev su sebi “nabijali formu”, a meni “nabijali komplekse”. Ludvig je upravo izronio sa meni nepojmljivih 235 metara dubine, a ja sam se samo uzdao da će mi nenajavljeno prisustvo Mišel Manahen i Čake Kan dati dovoljno adrenalina da odem dublje.

Nastavite sa čitanjem… “Ronjenje na dah u doba neoplagijatizma”

Google u slavu Huana Grisa

Na današnji dan pre 125 godina rođen je jedan od najznačajnijih slikara kubizma i Google je u to ime lansirao prikladni doodle. Kažu da je Pikaso postao to što jeste na krilima svog prijatelja.

Huan Gris (1887 - 1927)

Portret Pabla Pikasa (1912)Jose Victoriano Gonzales, kako je pravo ime slikara poznatog po imenu Huan Gris, rođen je 23. marta 1887. godine. Bio je rodom Španac: umetničku školu je završio u Madridu 1904, nakon čega se seli u Pariz u kome je živeo do svoje prerane smrti 1927.

Na početku boravka u Parizu, Gris zarađuje kao ilustrator za novine i časopise. Međutim, posle nekog vremena se spetljava sa Pikasom i to je urodilo stilom tzv. analitičkog kubizma. A nešto kasnije, sreće Anrija Matisa i od njega uči malo finije tehnike rada.

Nastavite sa čitanjem… “Google u slavu Huana Grisa”

Horoskop Diotalevi-SP za sledećih godinu dana čitanja Suštine pasijansa

Prošli put je sve napisao Glugenije Svemogući. Ovog puta mu nećemo dati da se razmaše. Računaćemo sve sami, pa taman crk’o digitron u tom pokušaju.

Ovo izdanje horoskopa po metodi Diotalevi-SP je iznimno kratko. Sprečio sam onog ludaka Glugenija da ispisuje sve one čudne rečenice. Još će mi policiju navaliti na vrat (šifra: “plava riba, kljukana dinastija, svastikin but”. Alo, kobac…). Ovaj proračun je u poslednje vreme lagan i miran, pa se nećemo mnogo mučiti da pročitamo sve redom.

U ovom izdanju horoskopa: u koje doba dana je najbolje čitati Suštinu pasijansa; koje teme je najbolje da čitate.

Nastavite sa čitanjem… “Horoskop Diotalevi-SP za sledećih godinu dana čitanja Suštine pasijansa”

Šef, ja i Glugenije Svemogući

Danas je puna godina kako je Šef urbi et orbi objavio da ima zdrav razum, te se ne plaši da ga upotrebi. I tako… Amarcord…

Profesor Babović je živeo miran univerzitetski život, u stanu sa veoma pravougaonom kuhinjom, pravim biserom arhitektonske ideje o socrealističkom stanu za značajno pametne. Na (iz sadašnje perspektive bezumno plaćenoj) mašini za računanje i sve ostalo baškario se TeX, epohalni način za standardizovanje pisanja i dizajniranja naučnih radova.

A ja sam, mladi gimnazijalac, primetio na mašini za računanje i sve ostalo svog druga Save, drugi jedan način za… pa recimo kucanje u časovima dokolice. Vilica koja je zveknula o pod te 1993 godine označila je početak jednog tegobnog prijateljstva koje traje i danas.

Nastavite sa čitanjem… “Šef, ja i Glugenije Svemogući”