Зрењанинско позориште је читав екосистем. У склопу зграде је и она мааала галерија, и радионица, и књижара. У дну авлије је музичка школа. И има и свој клуб. У ствари, два.
“Зелено звоно” је, канда, једно време радило на два места, на спрату изнад фоајеа и негде тамо у Првомајској улици. Онда је она друга локација изгорела, наводно из политичких разлога, јер су често гостовали разни неподобни ликови, које ваљда ликови у фантомкама нису могли да сваре. Пролазим често том улицом, али никад пешке, па не знам шта пише на плочи на зиду згаришта. Тамо сам био само двапут: једном је једна ћерка освојила пицу за две особе као кума нове џез емисије на локалном радију (звала се, отад, “џезва”), а други пут са другом ћерком, за пакетиће од деда Мраза.
Ово је оно изнад фоајеа.
Овог пута је нисам водио на деда Мраза, него смо претходног дана у граду срели Панту (“ја се облачим у секендици”), па нам је усмено изручио рекламу у уши. Панту нисам чуо уживо још од седамдесетих, дакле ово мора да се обиђе.
