Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Epika i lirika domaćina ovog bloga, Bože me prosti.
Шифрер… Добро рече ономад Зоћа, кад сам га питао “ама одакле да извадим следећу музику за блог”. Рече само “шта чујеш па ти запне”. Шифрер ми је запео данас. Ово, баш овај снимак. Размакни звучнике, наточи, крени.
Јес разгледница, али је ово онај штимунг, оно како замишљам своју кафану. Има и правог видеа, ево овај, например, а ко препозна другар’цу с десне стране нек’ се почасти једним… шта већ пије, ал’ чисто вино, мало да киси, би пасовало.
I am not frightened of dying. Any time will do…
Ne, pobogu, nema ovde nikog sa suicidalnim razmišljanjima (osim ponekad, kad Šef podvikne zahtevajući da se požuri sa nekim pisanjem, ali to je tek onako, figurativno). Ideja je u tome da od života možemo, smemo i umemo da zatražimo i malo više. To podrazumeva nameru da pohađamo i neka druga mesta, nimalo virtuelna, već sasvim konkretna. Poželeli smo da usput skinemo sa sebe teret obaveze, jer obaveza je teška čak i kad se odnosi na nešto što volimo da radimo.
Elem, pauza: počev od ovog časa, pa tamo negde do iza pravoslavnog Božića, Suština pasijansa ulazi u režim pauze, a Sedam samuraja Skoja će se pojavljivati ovde možda, bez osobitog plana, što bi rekli – tek ako imamo šta da kažemo.
Srećna vam Nova, sve najbolje, dobar dan, laku noć, kako ste, dobro došli, živeli, odmah se vraćam, sredina napred, ft1p, gledaj šta ćeš, ko poklopa popu bob, na vr’ brda vrba mrda, ćao, sajonara, doviđenja i hvala na pažnji.
Svet je tako veliki, a ljudi su tako usamljeni… I kad nije uspela da nađe nikog na svetu, našla ga je nad svetom. Ali zamalo.
I koliko god da pokušavaš, na kraju te opet čeka samoća. A to je zato što su ljudi zaboravili na umetnost gledanja jedni drugima u oči. Zato ne verujte kad kažu da medij nije važan.
Suština pasijansa upućuje poslednji pozdrav velikom pevaču.
Nikad ne zaboravi.
U svetu konzumerizma, najvažnije je da svaka luda nađe svoju robu. Ako vam nije jasno o čemu pričamo, otiđite u neki oveći tržni centar i uđite u neku prodavnicu robe široke potrošnje, pa razgledajte robu od tačke A do tačke B (daljinu procenite prema raspoloživom vremenu). Prebrojte, makar napamet i otprilike, koliko vam predmeta zaista treba, koliko biste tek voleli da imate, a koliko vam uopšte nije jasno čemu služe i ko to uopšte kupuje.
E, ta poslednje pomenuta roba ide u kategoriju “svaka roba nađe svoju ludu”. Što je, uzgred budi rečeno, notorni fakat. Lude su srećne, ne moraju mnogo da se trude, roba ih sama nađe.
Nastavite sa čitanjem… “Kako trenirati živce teoretičarima zavere”
Sećam se kad sam bio mali, može biti predškolac ili tu negde, moj komšija Ivica i ja smo se igrali po ulici i dvorištima razgovarajući na kvaziengleskom jeziku. Može biti da je to zvučalo ovako nekako:
U nedeljno jutro, tema koja je više od onog što većina nas želi da primi u sebe. Poezija! I to kakva! Nemojte da bežite: obećavamo vam veliko zadovoljstvo. Prpeustite se slici i reči.
Baci preko celog ekrana i uživaj u HD kvalitetu. Vidimo se kroz četiri minuta.
A onda, i u slovnim znakovima, na dva jezika.
Moralo je da se desi pre ili kasnije. Uhvaćen sam kako zveram u telefon iako je trebalo da zveram u posao. Nije imalo svrhe da potežem onaj patetični izgovor tipa “tek sam ga kupio, pa ga konfigurišem” ili “samo da prenesem imenik” ili šta ono još beše od tih izgovora, jer samog sebe sam uhvatio, a tu barabu do sada nijednom nisam uspeo da slažem.
Tek, bejah suočen sa stvarnošću u kojoj sam i ja postao telefonski zombi, pa makar i na nekoliko sati dva dana nakon kupovine, kad sam najzad raspakovao telefon iz kutije. Najzad rekoh sebi: “vidiš da je telefon pojeo bateriju od podneva do decembarskog mraka dok si drndao Wi-Fi, a pritom nisi uradio ništa pametno niti si se zabavljao; svedi ti to sokoćalo na ono što ti treba”.
Tako i bi. Rezultat: pred odlazak na spavanje spavanje trećeg dana posle punjenja, posle više od 60 sati uobičajenog korišćenja, imao sam još 71% struje u telefonu. Znači, može i tako: da imam struje za 7-10 dana funkcije u uobičajenoj eksploataciji.
Samohrani otac se trudi da pruži koliko god može svom mladom sinu. Opsednut tim trudom, mali piše hvalospevni sastav o njemu. Tek posle otkriva mračnu tajnu. A onda…
Ovaj kratki film je bio prikazan u finalnoj selekciji na festivalu TropFest u Australiji 2009.
Посрећило ми се да ми се поклопе одлазак у некакву набавку и суботњи ручак са шетњом кроз главну ми улицу, са даном какав је редак ових година. Средина новембра, а скоро све још увек зелено, небо чисто без иједне штрафте, сензор у канону свеже издуван… распали.
Наравно, док даме пазаре, ја глуварим на сокаку. Наравоученије овде некако дође пре приче – кад правите главну улицу правцем исток-запад, гледајте да буде довољно широка да сунце обасја целе фасаде на сунчаној страни чак и кад је краткодневница овако близу. Иначе никад нећете добити ово:
Но, ајде, чиста разгледница. Јесте тај одсјај од зграде преко пута (одувек се звала Волта, ал’ ту је већ двадесет и кусур година Симпић) симпатичан, јесте фин контраст осунчаних фасада и целе улице у сенци, ал’ опет разгледница. Окренем јој леђа, кад оно опет то исто.
