Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
A osveta njina, crkvena će biti!
Jedne sunčane nedjelje u maju
Dok sa prozora gledaš rosne bukete jagorčevina
I sa terase dopire lahor krenuo iz daleka
Ti se mrštiš jer znaš:
U podrumu kupus zaudara.
Nastavite sa čitanjem… “Vukotinjanje (XVII): GLAVE SA DNA KACE”
Let my inspiration flow in token lines suggesting rhythm
that will not forsake me till my tale is told and done
While the firelight’s aglow strange shadows in the flames will grow
till things we’ve never seen will seem familiar
Pretpostavljam da nikad ne bih mogao da budem Deadhead. Ne mislim pritom na ludake koji su verno pratili Grateful Dead na celim panameričkim turnejama i pritom interaktivno pisali almanahe grupe do u detalj (verovatno nijedna druga grupa nema tačan spisak svih odsviranih koncerata sa svim setlistama – tokom cele karijere!). Ne mislim ni na one koji imaju strpljenja da gnjuraju po serijama “zvaničnih butlega”, koje danas u zbiru čine više od 250 audio CD-ova krcatih muzikom, pri čemu sadržaji iz arhiva i dalje uredno pristižu dinamikom od najmanje 10-15 CD-ova godišnje. Ne, reč je o mom pristupu zvaničnom opusu grupe: ja Grateful Dead volim na način koji bi svaki Deadhead koji drži do sebe iskoristio da me zajebava do Meseca i nazad.
Elem, moj omiljeni album grupe je onaj koji svako kršten smatra njihovim ubedljivo mršavim studijskim izdanjem. Pa dobro: ako im smeta studijski pristup, zavirićemo u živi snimak. Meni ne smeta da se sami uverite kako tu stvari stoje. Brate Jerry, mikrofon je tvoj. A vi, bratijo, strpite se prva dva minuta: tako je to išlo za vakta brata Jerryja.
Eh, stara, dobra vremena kad su video kamere bile skupe, a digitalizacijom sadržaja su mogli da se bave samo malobrojni profesionalci… Od onda, svako može da snimi sve. Kao, na primer, egzibicije lukom i strelom.
Turci sviraju tango? Ili mi se pričinjava? Javlja mi se da znam odnekud ovu pesmu…
Trebalo se samo prisetiti.
Tražilica ne pomaže mnogo kada se u nju ukuca Irit Dekel & Eldad Zitin. Omanuo sam i da su Turci, ali sam bio blizu – Izraelci.
Ovo je dramatična beleška o tome šta se dešava kada se nađeš u potrebi da se boriš prsa u prsa protiv Fajgeljeve babe kako bi odbranio umetničko nasleđe sveta.
A sad sledi naravoučenije.
Rastrgla me velika gužva
ništa nije k’o što kažu u školi
pretukli su me ni krivog ni dužnog
U istoriji YU rocka ima jako malo istinski veličanstvenih pesama. Na prste da ih prebrojiš. Međutim, to što sam se setio izvesno najboljeg momenta u združenom opusu braće Stefanovski (tekstopisac Goran i kompozitor Vlatko) ovog puta nije predmet moje iskrene naklonosti ka progresivnim formama muzike iz onih godina kada su rečitost, muzikalnost, ideja, veština i teatralnost činili celinu koja je proizvodila ovakvu muziku.
Ne: ovog puta sam se samo na trenutak obazro oko sebe, zavirio u aktuelne vesti, opsovao tako da sam se uplašio sopstvenog glasa, uhvatio se za glavu i u poslednji čas sprečio sebe da ne urliknem od besa i nemoći. Nemojte da vam objašnjavam zašto.
I tada sam se, o jebem ti život, spontano setio “Žive rane”.
Beše neko naivnije vreme od današnjeg, kad su čuda bila lakše shvatljiva samim tim što nije bilo medijske devalvacije čuda, kao danas, pa ih nije bilo mnogo. Pazi sad.
