Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Blind their lives with pills and lies
and still they’ll find their vision
and soon they’ll leave you to your yesterday.
And they’ll sing goodbye scars of Hitler
and goodbye bankers’ trust.
Aquarius is shining and the sun is one of us.
U vreme kada moralni kodeks & stav sve više postaju rastegljive kategorije, retko se pronalaze autori koji još uvek imaju snage da se drže principa koje su odavno odredili.
Ако је сваки концерт позориште, онда је свака кафана аматерско позориште. Келнери знају да их гледате, чак и кад их не гледате. Попут професора, имају очи и на потиљку. Зато је ова фотка спонтана колико се спонтати дала.
Кафана у бетонској коцки, у индустријској зони – мада, на своју срећу, на месту где ова тек почиње, и увлачи се између пруге, реке и околних приземних кућа. Почела је као фабричка менза, срећних седамдесетих или осамдесетих, кад се сматрало да радници не морају да ручају баш у амбијенту налик фабричкој хали, са каменим плочицама, зидовима офарбаним масном бојом до метар ипо, и громогласним звекетом свега у вишеструком одјеку.
Зато је овај шанк одмах направљен отприлике овако.
“Минел” ми није био муштерија, међутим кад им је кренуло низбрдо (ране деведесете, дакле), нашли су додатни извор прихода у томе да издају целу предњу зграду. Неко је ту већ отворио робну кућу у бившем магацину, а менза је постала де лукс ресторан. Амбијент се није много променио, осим што је застрто новим тепихом, унет бољи намештај, окачене дуге завесе. Тај ми је већ био муштерија, а повремено су имали толико додатних захтева, да смо остајали до увече, и онда, наравно, ручак за програмере. Запамћен по реченици “Карађорђе је у народу запамћен као веелик човек”.
Balkan. Prostor koji je kontradikcija sam po sebi. Beskrajni niz vukojebina u kojima je vreme stalo, tek povremeno prekinut ponekim autoputem ili strateškim objektom poput električne centrale (na vodu, ugalj ili plutonijum), aerodroma ili spa centra zatvorenog tipa. Beskrajno šarenilo polupanih ljudi tavori u tom beskraju, poslednjom preostalom snagom ubeđujući sebe da će sutra biti bolje. Čak ni za tugu ti nesrećnici nemaju više ni snage ni volje: to se prvo razbilo u njima.
Oh well the evil never sleeps,
You can feel it in the streets,
You can feel it, feel it, underneath your feet,
The evil never sleeps
Klasični gastarbajteri. Zasednu, otimaju ‘lebac poštenom domorodačkom svetu, donesu svoju bučnu muziku u koju na najgori način unesu elemente finog lokalnog etnosa, mešaju jezik u groznom maniru koji nije viđen još od Falcove “Jeanny”…
Стари београдски универзитети имају неке раштркане факултете, са наставом у неколико зграда на различитим крајевима града. Десило се да треба да сачекамо ћерку после неког суботњег предавања, ни мање ни више него на ћошак-два од Калемегдана.
На самој улици је била поприлична гужва, неки домаћи плаћеници су делили летке или шта већ, а да би привукли пажњу имали су и неког на штулама. Нека енвеоовска аџеенда, шта ли, није нас занимало. А ту негде треба да је сачекамо, и то тако да уочимо једни друге, да се не довикујемо мобилним (мада то обично пали, спазиш је тачно оног тренутка кад га извади из џепа).
И тако нађемо ово.
Кафић као кафић, као и стотине других кафића. Иста несуља-или-турска (или се каже нес-или-еспресо-или-продужена? слабо диваним енгрпски). Исте чаше, исте пепељаре, од оригиналности нема чак ни наводнике.
Koga?
Pa, Spajdermena. I to baš ovaj primerak.
Nastavite sa čitanjem… “Kad bismo mogli da ga iznajmimo na neko vreme”
If you’re ever feeling sad, down and lonely
Think of me thinking of you…
Ma šta mi mislili, rokerski život nije ni malo lak. 
Док сам био у расејаности (ака “ди ја споран”), дописивао сам се прилично редовно са осталим расејанима. Отприлике половина и даље код куће, тзв. база, а остали по Канади, Америци, Новом Зеланду а има и Дубајића (из Дубаија). Повремено су ми стизали фото извештаји о окупљањима, што се обично догађало кад неко од ових из надградње дође на одмор.
Сад се испоставило да и сам могу да присуствујем, јер сам се… Стварно, како гласи глагол супротан глаголу “расејати се”? Место окупљања, “Пахуљица” више Новог гробља у Београду. Колико сам стигао да упознам географију, то му дође Звездара.
Е, ово је нешто чега није било кад сам одлазио (или сам отишао јер нисам имао пара да знам да га је било, ко ће га знати): тзв. етно кафана, али урађена по газдином ћефу. Ова не тера некакав сељачки штимунг, него је сва скоцкана од елемената који су мање више чинили наше детињство и младост. Газда мора да је отприлике генерација, тако некакву музику и пушта.
Но, ово није фотка са тог окупљања. Пошто је ћерка становала у крају, наишли смо ту више пута – лети, зими… Па сам имао времена да зверам около, фоткам натенане. Овог пута је била прилична гужва, неко вече пред осми март 2012, и амбијент је био закрчен. Бацио сам, онако из ћефа, поглед у вис.
Ово мора да се штрикне! Употребио сам класични кафански статив (чашу) и наређао две-три. Ова ми се данас некако највише свиђа; једну другу сам обрађивао до некаквог високог контраста и, шгјз, није то ни тако лоше, ама ми се чини да сам потрефио своје тадашње расположење, а не оно што сам хтео ;).
Vožnja bicikla: pomalo zaboravljena delatnost. Sasvim zaboravljena umetnost. Potpuno zaboravljeno uživanje.
Po običaju, sve je krenulo bezazleno. Učinilo mi se da ne bi bilo loše da iskopam neke Australijance kako bih napisao nešto interesantno o njima. Valjda je trajler za novog Pobesnelog Maxa imao udela u tome. Ili nešto sasvim drugo…
Uglavnom, otišao sam na Cevku i krenuo da tražim pogodan klip. Mislio sam da bi, recimo, nešto od Crowded Housea ili The Birthday Party baš bilo zgodno…