Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Evo smehotresne interpretacije jedne od čuvenih epizoda u istoriji rock’n’rolla: kako je mogao da izgleda jedan običan dan kada su David Bowie i Brian Eno (dobro, de: i Tony Visconti) stvorili jedan od najčudnijih muzičkih komada u opusu velikog pevača.
Nastavite sa čitanjem… “Kako su Bowie i Eno snimili pesmu "Warszawa"”
It’s a quarter after one,
I’m all alone
and I need you now.
Ne znam kako je sa vama, ali na ovakav poziv se odmah dižem. Iz kreveta. Može muškarac i sutradan da se naspava & odmori posle burne noći. 
A žena? Ona može da se predomisli. 
Pazi ovako: možeš samo da gledaš. Možeš samo da slušaš. Možeš i istovremeno da gledaš i slušaš, a tad je doživljaj potpun. Kako god okreneš, tung-von-jaaaaan! Te-kwon-doooooo! Čunćinun kojinpal nijengon pojendaaaaal!
Ponekad moram da budem pristrasan, iako izbegavam to ako je moguće. Naprosto, neki autori su toliko kvalitetni, a kod nas potpuno nepoznati, da bi bila šteta ako sopstveno oduševljenje njihovim opusom ne bih preneo dalje.
Tako se prenosi iskra, sve dok se ne zapali pristojna vatra.
Nastavite sa čitanjem… “Nije se to odnosilo na vremenske prilike”
Šta sve neće postati aktuelno zbog naglog širenja popularnosti malih kvadrikoptera, tzv. dronova, malih letelica koje nose kamere i snimaju sve i svašta. Stvar se raširila toliko da je već počela standardna proizvodnja digitalnog smeća, a uto se uhvati i poneki zanimljivi kadar, poput ove borbe u vazduhu.
Ako ćemo pravo, ni soko nije baš najbolje prošao, jer verovatno je dobio po tamburi pri naletu na propelere, ali makar je ostao u vazduhu i tako odneo pobedu u okršaju.
Followed you down to the end of the world
To wait outside your window
In the Heat of the rain I would call your name
But you just pass me by
O sledećoj pesmi će se još pisati, jer aktuelna je tek par dana…
Svi koji su ispratili muzičke devedesete znaju za Oasis. U tim jalovim godinama oni i njihovi pratioci su bili tračak svetla na kraju tunela koji je ponudio nešto novo i kvalitetno posle pune decenije uglavnom bezlične muzike. Prva dva albuma su trenutno postali klasici, a njihov frontmen Noel Gallagher se nametnuo kao talentovan autor. Poredili su ih sa nejvećim zvezdama, proglašavali za nove The Beatlese, ali…
(engr. hipster-horor parkurdžije)
Dakle, trend među parkurdžijama: dodaje se dramaturški sloj, montaža ide na visok nivo, a new age je više zastupljen od postmodernizma. Evo primera.
Ni blizu kao ona bajkerska bežanija od medveda, ali da uračunamo da je montaža zaista na visokom nivou. Što se montaže zvuka tiče, ona je štogod petparačka, ali takav je i scenario, pa nemamo na šta da se žalimo.
