Rešili tako ljudi da naprave neko čudo, pa odlučili da lansiraju poljski klozet u vazduh, barem sto-dvesta metara, pa nek’ ide život. U neka doba, posle mnogo peripetija, objaviše da su spremni za poduhvat i zakazaše lansiranje za prošlu subotu. Sjati se silna svetina da posmatra događaj, jer šta može biti važnije od lansiranja kenjare subotom.
Kakva sam ženska
Sredinom osamdesetih, nekoj od pametnih glava na engleskoj televiziji je palo na pamet da malo zabavi svoju publiku. Kako sopstvenog rock & rolla imaju na pretek, odlučili su da dovuku iz Amerike legendarnog Carla Perkinsa. S obzirom na to da se njegova antologijska pesma “Blue Suede Shoes” uči u prvom razredu muzičke škole roka, učinilo im se zgodno da celu priču zabibere uglednim gostima sa Ostrva koji su, ionako, njegovi obožavaoci.
Nije moglo da omane.
Putnici
Autor fotografije je Tijana Lubura.
Prestani da buljiš u taj telefon!
Moralo je da se desi pre ili kasnije. Uhvaćen sam kako zveram u telefon iako je trebalo da zveram u posao. Nije imalo svrhe da potežem onaj patetični izgovor tipa “tek sam ga kupio, pa ga konfigurišem” ili “samo da prenesem imenik” ili šta ono još beše od tih izgovora, jer samog sebe sam uhvatio, a tu barabu do sada nijednom nisam uspeo da slažem.
Tek, bejah suočen sa stvarnošću u kojoj sam i ja postao telefonski zombi, pa makar i na nekoliko sati dva dana nakon kupovine, kad sam najzad raspakovao telefon iz kutije. Najzad rekoh sebi: “vidiš da je telefon pojeo bateriju od podneva do decembarskog mraka dok si drndao Wi-Fi, a pritom nisi uradio ništa pametno niti si se zabavljao; svedi ti to sokoćalo na ono što ti treba”.
Tako i bi. Rezultat: pred odlazak na spavanje spavanje trećeg dana posle punjenja, posle više od 60 sati uobičajenog korišćenja, imao sam još 71% struje u telefonu. Znači, može i tako: da imam struje za 7-10 dana funkcije u uobičajenoj eksploataciji.
Razglednica
Ne volim ljude koji komplikuju život. To su uglavnom oni koji su na večitom ego tripu, pa mi je potrebno mnogo strpljenja & volje da bih se dobro osećao u njihovom društvu. Najčešće ništa ne pomaže jer nisam od onih koji vole da budu “publika”. A ne umem da držim jezik za zubima…
Što sam ih više posmatrao, bio sam sve ubeđeniji da iza njihove “genijalnosti”, koja se stalno i napadno demonstrira kroz neprekidno izmišljanje “rupe na saksiji”, stoji nesigurnost i sumnja u sopstvenu vrednost.
Neka se oni bave sobom, a ja ću da nastavim živim u “jednostavnosti”. Čini mi se da je zdravije.
Roddy Frame je muzičar sa kojim se često družim dobre tri decenije i malo toga bih imao da mu zamerim. Na neki način zajedno smo sazrevali, a ono što je nekada radio sa svojom grupom Aztec Camera me je oduševljavalo. Magija njegovog stvaralaštva bila je u jednostavnosti. Bilo da grupa žestoko praši ili me po koja balada miluje, činilo mi se da je sve na svom mestu – jasno i bez nepotrebnih komplikacija.
Početkom proteklog leta sam se dočepao Frameovog novog albuma Seven Dials (2014). Njegov urođeni dar da piše raskošne pesme i dalje je prisutan. Teme su svakodnevne, a komentari saopšteni lako razumljivim jezikom. U njegovim tekstovima nema poigravanja sa stilskim figurama kako bi reči dobile više na težini. Sve to je zapakovano u svedeni akustični zvuk koji nije napadan, a začinjen je sa mnogo detalja koji se otkrivaju stalnim slušanjem.
“Postcard” je priča o čežnji. Ženska polovina je otišla u San Francisco, “da razmisli i pronađe sebe”, a usamljeni muški primerak pati i priželjkuje da dobije razglednicu, po mogućstvu sa ljubavnom porukom.
Kako se završilo, nikada nećemo saznati.
Stara priča se ponavlja. Ako hoćeš komplikacije u životu – oženi se. 
S kucom
Autor fotografije je Saša Korni Lazarević.
The light was yellow, sir!
Da li se sećate šta se desilo kada je Elwood Blues izrekao tu rečenicu policajcu nakon što je prešao raskrsnicu na crveno u filmu “Blues Brothers” (1980)? Nastupila je jurnjava po tržnom centru veoma vredna sećanja.
A onda su neki ludaci rekonstruisali celi scenu – LEGO kockicama. Pa’j sad:
Kada prođe dan
Ne znam kako je kod vas – meni je ovaj dan proleteo. Ma, kakav dan, cela nedelja. Nisam ni osetio. Da li je to zbog godine proizvodnje ili nečega drugog, neću da se time zamaram. Znam samo da mi se ni malo ne dopada – veći deo svog životnog puta već sam izvozio. 
Onako, za sebe, tešim se da su se u doba moga rođenja pravili dobri modeli. Glava me još uvek dobro služi, ali motor polako počinje da trokira. Samo da se ne desi da moram da radim “generalku”.
Novi delovi nikada nisu kvalitetni kao “prva ugradnja“. 
Kada misli krenu ovako da vrludaju, nema mi spasa. Moram da se dokusurim. Neko posegne čašom & flašom, neko za nekim drugim vidom izazivanja obamrlosti, a ja pustim Nicka Drakea.
Sigurni u svoju snagu
Autor fotografije je Pera Nikolić.
Zamračeni grad
Ne, ne mislimo na one prve tri patetične noći krajem marta 1999, kad smo sprovodili zamračenje prozora, kao što su nas učili na časovima ONO i DSZ, ne bismo li prevarili bombardere. Mislimo na spontano zamračenje u kome odjednom ostajemo bez svog osvetljenja u noći, ama iz bilo kog razloga.
Kako bi izgledala noć pod vedrim nebom kada bi jedan velegrad prestao da osvetljava sebe i sve oko sebe? Ništa se ne bi videlo? Ili bi se, može biti, ipak videlo sve? Neko je to istražio. I evo hipotetičkog rezultata koji ne bi bio daleko od stvarnosti.
(Ne grešite dušu: razvucite ovo preko celog ekrana i gledajte kako dolikuje.)