Poslednjih nekoliko meseci kroz moje ruke je prošla gomila novih albuma. Bilo je tu i zanimljivih stvari, svega nekoliko odličnih, a ostalih se skoro i ne sećam. Jedva pesmu, dve. Pa hvatam sebe kako se sve češće hvatam za staritete iz arhive nego za nešto novo.
Celi život čitam intervjue u kojima se mladi muzičari zaklinju u svoja (ne)dela i tupe nešto o svojoj kreativnosti i javnom angažmanu, ali iz njihovih pesama slabo mogu to da osetim. Već mi je dosadilo da na ovom mestu po ko zna koji put pišem o promašenim ljubavima & sličnim temama. Da li je moguće da je korporativna muzička industrija toliko pacifikovala mlade autore da o svetu u kome živimo ne smeju da progovore ni reč?
Meni se čini da jeste. Političke, ekonomske & socijalne teme danas skoro da niko od muzičara i ne pominje, a imalo bi se štošta napisati o tome.
