Suština pasijansa™

Jutarnja avantura pregledanja novinskih naslova je bila brzometna. Par minuta je bilo dovoljno da ne pročitam ni jedan tekst. Iako je država poručivala da neće više biti spajanja neradnih dana, redakcije su odlučile drugačije. Valjda zato što su novine sada “nezavisne”, pa mogu kako hoće. Nemoj samo posle da kukaju kako ih niko ne čita.

Krenem zato na drugu stranu. Skoknem do The Economista, potajno se nadajući da ću da naletim na nešto što ovi naši neće ili ne smeju da objave. Znam da prave ozbiljne analize & prognoze, pa se više uzdam u njihovo viđenje nas nego u domaću statistiku. Kad ono, šipak. Nema ništa. Na karti Europe smo siva zona, kao da ne postojimo. Ili stvarno ne postojimo, samo što nam to još nisu rekli.

Neka, saznaćemo i to kada bude vreme, u domaćim “nezavisnim” novinama.

Nastavite sa čitanjem… “Bunar želja”

Baš sam ispizdeo juče, a?

Znam da će sada da me salete čitaoci koji ne komentarišu moje tekstove na blogu, nego mi se diskretno jave sa poznatim repertoarom: joj, šta ti bi, puk’o ti živac, jesi li dobro, kako to da se desi kada si ti miran & staložen čovek, to je pisala neka baraba, ko zna ko je on i šta mu je bila namera…

I odmah da razjasnimo: prošlo me, pisao sam o tome da to kod mene kratko traje, šta ima da me zamajava neki bezjak.

Haugh!

“Od govana ne pravi se pita”, jedna je od poznatih umotvorina naroda na ovim prostorima. Može se primeniti i na ovom slučaju…

Nastavite sa čitanjem… “Kraj novembra”

A dan je tako lijepo počeo, rekoše nekada stari Parafi, baš fini naslov za album. Lepa rečenica koja često zna da me obodri kada mi dan krene kako treba. Tako je bilo i danas.

Za divno čudo sin mi se, po prvi put u životu, probudio pre mene. Dok sam onako sanjiv tumarao po kući, teško pronalazeći put ka kupatilu i uobičajenim jutarnjim aktivnostima koje će me razbuditi, začuo sam tihu muziku iz njegove sobe. Provirio sam kroz vrata i čuo Davida Surkampa kako peva: to je GLAS koji se ne zaboravlja, ako ga jednom čujete.

– Šta, bre, radiš to, sabajle?
– Što se buniš, vidiš da mislim na komšije, pustio sam tiho, jedva da se čuje…

U pravu je dete, šta serem bez veze (moram, Ćale sam ), ‘ajmo pod česmu & tuš. I, dok sam prao zube, pomislio sam da ne bi bilo loše da nešto napišem o toj pesmi i grupi. To su oni ziceri o kojima Grba ponekad govori na Suštini pasijansa: znam o njima sve, svaku pesmu od početka do kraja, svaki ton koji je odsviran… Jedino što ne znam je to gde ću da se zaustavim.

Nastavite sa čitanjem… “Song Dance”