Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Lewis Carroll je smatrao da maštanje predstavlja sastavni deo odrastanja svakog čoveka. No, da li je mogao da pretpostavi kuda će mašta odvesti kreativne ličnosti 21. veka?
Charles Lutwidge Dodgson je bio engleski pisac, matematičar, anglikanski sveštenik i fotograf iz XIX veka. Ako ne pripadate najmlađim čitaocima, onima koji su učili po “reformisanom školstvu”, siguran sam da ste pročitali barem jednu njegovu knjigu. Ne možete da ga se setite? Mala pomoć: ko je napisao “Alisu u zemlju čuda”?
Jasno je da Dodgsona znate po pseudonimu Lewis Carroll.
Не верујем да је у питању онај исти од прошлог пута. Овај је… хм, нешто бољи. Вели у имејлу “Ћао, твој налог је недавно заражен! Мењај лознк одмах!”. Вели да је хакер који ми је разбуцао имејл и ОС пре неког времена, да се не трудим да га тражим, јер је средио да сам ту поруку послао сам себи, а, шта кажеш?
И оно, стварно, није да не личи на озбиљну претњу… осим што највише личи на онај црногорски рачунарски вирус, који се састоји од поруке “вељу, заражен ти је рачунар, те деде, јадо, обриши своје дискове сам, мука ми је мицати се”.
Елем, овај вели да има бекап од свега што имам на рачунару. Ајде. Да је три терабајта отишло кроз мрежу, осетио бих то итекако, дакле лаже и фолира. Онда даје адресу свог биткојн новчаника, да му уплатим комада један, што му дође око 1000$ ових недеља. И каже да је “наместио пиксел за надзор на Фејсу, баш им хвала, што могу да користе власти помаже и нама”. Аууу… да, да, тако је, баш као што је најопаснији део пушке налепница на кутији. Да споменем да уопште немам налог на Фејсу?
Nastavite sa čitanjem… “Наивац пеца наивце (2)”Od “moraću da nabavim neki od njihovih albuma” do prilike da preslušam njihov celokupni opus, prošlo je tridesetak godina. Bilo je vredno čekanja.
Punoletstvo sam stekao iste godine kada je Rod Stewart objavio svoj album Atlantic Crossing (1975). Dobro znate šta je najčešće muškarčiću u tim godinama stalno na umu, a hitčina “Sailing” je bila jedna od obaveznih pesama uz koje sam pokušavao da doprem do nekog ženskog srca. Devojke su Stewarta doživljavale kao neponovljivog romantičara, a ja kao okorelog rokera i osvedočenog švalerčinu čije su tradicionalne plavuše koje je javno šetao ili ženio bile sve samo ne obične. U vreme snimanja ove pesme šetao je s Britt Ekland.
Tada sam na omotu Stewartovog albuma prvi put naišao na ime Gavina Sutherlanda, autora ove pesme.
Ako ne znate za nju, saznajte što pre. A ako znate, obratite pažnju na novi album ako do sada niste.
Mučno je suočavati se sa potrebom da skreneš pažnju na nešto vredno pažnje, a nemati vremena za to. Željan si da i drugi primete, pa da raspravljaš dugo, sve pokrivajući to vreme sadržajem čije postojanje je do ugodne teme i dovelo. Ali, ne vredi: iz ove kože se ne može.
Elem: željan sam da vam dugo i polako pričam o albumu koji sam još pre desetak dana čuo. Ali od onda nisam to uspeo ni da ga preslušam drugi put, do maločas, što bi ono rekli, “da legne”, a kamoli da napišem nešto. A grehota od boga ne slušati svaki dan. Poslušajte i sami:
A?
Ovaj album je abeceda dešavanja na svetskoj muzičkoj sceni tog vremena. Ono što je zabeleženo na njemu ubrzo je postalo etalon za ceo žanr jazz-rock muzike.
Bubnjara Billyja Cobhama ne treba posebno predstavljati. Početkom sedamdesetih je već bio etablirani jazz muzičar koji je svirao sa velikim imenima, kućni bubnjar Atlantica (mada je gostovao i na mnogim sešnima za CTI i Kudu) i jedan od onih onih koji će oblikovati žanr jazz-rock (danas fusion). Počelo je sa albumom Bitches Brew (1970) Milesa Davisa, muzičari su zdušno prihvatili novi koncept, a gde će se priča zaustaviti, to ni danas niko živi ne zna.
Na snimanju albuma Bitches Brew Cobham je upoznao gitaristu Johna McLaughlina sa kojim je ubrzo krenuo u novu avanturu – The Mahavishnu Orchestra. Kada se setim tog vremena, još uvek osećam uzbuđenje. Pojavio se veliki broj albuma koji su bili fascinantni za slušanje, svaki od tih vanserijskih muzičara je imao sopstveni fazon, a tehnika sviranja svakog od njih me je ostavljala bez daha.
“Noć nagoveštava, ali ne otkriva. Ona oslobađa sile u nama koje su tokom dana sa razlogom potisnute… Tražio sam poeziju magle koja menja ljude, poeziju noći koja promeni grad, poeziju vremena koje transformiše sva ljudska bića.”
Brassai
Hajde da se i ja malo hvalim, takva je moda, izgleda… Prvi put za sve ove godine što se tu i tamo bavim fotografijom, uputio sam dve fotke na foto-konkurs, jer tema mi je legla k’o budali šamar — noćne monohromatske fotografije grada – i obe su se zatekle u selekciji od dvadeset fotografija izabranih za izložbu “Živa noć grada”, koju je novosadsko odeljenje Francuskog instituta u Srbiji odlučilo da upriliči.
Lajtmotiv konkursa je omaž fotografu Đuli Halasu, poznatijem pod umetničkim imenom Brassaï, koji je tamo negde u vremenu između dva velika rata fotografisao noćni Pariz onako kako niko pre njega to nije činio.
U pokušaju da plasiraju svoje ideje, neki umetnici potajno jure za slavom. Malobrojni otvoreno rade protiv mogućnosti da postanu slavni, što njihovo delovanje čini još intrigantnijim.
Moj virtuelni prijatelj Dimče je iz Velesa koji više nije Titov. Profesionalni je muzičar i, normalno, strastveni kolekcionar. Prošlog leta je krenuo da izbacuje fotke omiljenih vinila svoje fonoteke, što je kod ljudi sličnih njemu izazvalo refleksni grč u stomaku. Bogme, imalo se šta videti, po nešto za svačiji ukus, a mene je iznenadio albumima Michaela de Albuquerquea. Odmah sam priupitao Dimčeta da li ih ima u nekom lako razmenjivom digitalnom formatu, no on nije mogao da mi pomogne oko toga. Ovakvi albumi su i inicijalno štampani u malim tiražima i retko ko ih se seti da ih ponovo izda na CD-u.
A ja ne mogu da putujem u drugu državu ne bih li ih čuo. 
и вечерали, и мало се премештали током вечере јер је почела киша
Не знам зашто. Тражио сам нешто друго. Ова се закуцала за монитор и ни да мрдне. Више не знам шта сам то хтео, шта сам то тражио, само бленем у ово.
Ваљда због те спарушене траве, због те атмосфере свеопште градске штроке која чека једну доообру кишу да мало прогледа, ко ће га знати.
Read moreMnogo galame, ritma i zabave: takav je ska. Međutim, ima tu mesta da se progovori i o ozbiljnim socijalnim temama.
Onomad, još dok sam pisao tekst o povampirenim The Specialsima i njihovom novom albumu, znao sam da mi đavo neće dati mira. Kada počneš nesvesno da mrdaš u reggae/ska ritmu teško se zaustavljaš, pa je sasvim logično bilo da sam počeo da prebiram po starim vinilima ne bih li pronašao one na kojima se nalazi logo 2 Tone Records. Sve se srećno završilo u ritmu muzike za ples.
Uostalom, u pomenutom tekstu sam rekao da Madness i The Beat slušam i danas.
Strašno je to kako se neke plemenite ideje očas pretvore u vašar licemerja. A divno je to što neki blistavi talenti ipak nekako dođu do zaslužene pažnje.
Ovo je dan kada ja ne reagujem drugačije nego bilo kojeg drugog dana. Ne smatram da naročiti, programirani izliv pažnje prema ženama u okruženju može da bude toliko vredan koliko je vredno odricanje od svakodnevnih izliva mizoginije (prenaglašenih ili suptilnih, svejedno) i nepažnje kojoj smo mi, muškarci, toliko skloni. Dakle, umesto buketa ljubičica i idiotskog šlagvorta koji ne postiže nijedan drugi efekat osim kratkotrajne sinhronizacije prividnog osećaja nadmoći žene i tobožnjeg podvijanja repa muškarca, radije biram da svoje stvarno mišljenje o ženama iskoristim tako što ću svojim devojčicama pružiti bar delić pažnje koju zaslužuju kad god sam za to sposoban, koji god datum bio.
Da je junakinja današnje pesme bila tako tretirana, za nju bismo saznali pre mnogo godina. A šta je sve preživela… Iz tog života potiče i taj blues u njenom glasu. Poslušajte.
Auh.
