Suština pasijansa™

Ovo bi moglo da boli… A sad jedan dokument na moj račun.

Bez obzira na varijabilni tempo objavljivanja na Suštini pasijansa (a tako će i ostati), neki plan mora da postoji. To je posebno postalo izraženo sad kad je organizovana ekipa saradnika (uskoro kreće i četvrti stalni saradnik): valja praviti rasporede.

Otkad sam krenuo sa Suštinom pasijansa prošlog marta, za planiranje koristim jednu visoko sofisticiranu metodu uz pomoć nekih uređaja i materijala: išpartam lenjirom komad papira, udarim datume koji slede i vremenske odrednice koje inače koristim, zalepim papir selotejpom, pa opal’ plajvazom po njemu.

Sad će se naći neko da primeti da sam ja svojevremeno trubio o temo nekom programu koji služi za uređene tabele. Jesam, trubio sam. I ne, Excel nije toliko udoban i efikasan kao što su to papir i olovka. Ovo na stolu mi je uvek u prednjem planu, a ne zaklanja druge sadržaje na ekranu: mogu da se skoncentrišem gledajući u raspoložive vremenske slotove ili da razmišljam okolo-naokolo škrabajući po poljima. Pričajući tako sa Milošem o raznim iskušenjima te vrste, rešim da mu ilustrujem metodu koja se pokazala efikasna za jednog korisnika tokom osam meseci; sad je postala nedostatna u višekorisničkom okruženju… I pošaljem mu fotku koju sam posle još obrađivao i igrao se u pokušaju da istražim razne presete.

Ljuta metodologija, a? Taj crvenkasti ton pri dnu je odsjaj sa mojih obraza, pocrveneo sam od stida… Not!

Našao sam zanimljivu kombinaciju preseta koja će dobro poslužiti za isticanje kontrasta nad detaljima. Posebno me se dojmio taj blagi gubitak fokusa na slici; ne govorim o zamućenosti u prednjem planu (makro režim, fokus na sredini), nego ukupnom dodatnom utisku; kad bih vam pokazao neobrađenu fotku, videli biste da to nije mutno. Nisam znao šta ću dobiti, a nisam ni zamišljao unapred šta bih hteo; sa te tačke, mišn lost; nego sam ipak nešto naučio, pa je mišn ipak akomplišd.

Lišće sa oraha je najzad potpuno otpalo. Vreme da osvežim onu scenu.

Setićete se, postoji jedna banalna scena koju slikam kroz prozor svog predsoblja: dimnjak na komšijinoj kući i orah u drugom planu, taj je čak u trećem dvorištu. Scena je jednostavna, ali dobro posluži za prikaz doba godine. Kad bih bio dovoljno stpljiv da napravim time-lapse film od fotki hvatanih godinu dana, ovo bi bila scena kojom bih se igrao. Nisam baš toliko pošašavio: zasad su dovoljne fotke koje sam uradio ranije u projektu “jedna na dan” (ova, ova, ova, ova i ova), mada sam propustio žuto lišće. No, ostaje još krošnja pod snegom i biće dosta.

Ova fotka je načinjena malčice pod pritiskom jer sam bio zauzet krupnim poslom i nisam bio opušten. Da, škola veli “opusti se” – to je važan preduslov da dođete do boljeg rezultata. Ipak imam nešto zanimljivo:

Da odmah napomenem: ne, vazduh nije bio toliko ljubičast, mada je imao neku čudnu notu zbog te oblačnosti i relativno visoke vlage u vazduhu kasno popodne. Iz tog razloga sam i obradio scenu tako da više liči na crtež nego na fotografiju. Kao što rekoh jednom prilikom, moja misija je da slikam, a ne da fotografišem. A to što se može slikati i fotoaparatom prestavlja malecku povoljnost za mene.

Sad čekam sneg. A u međuvremenu, mišn akomplišd, bez obzira na ovaj fantomski ulaz tame s leve strane. Boktepita kako se to stvorilo.

Jedna tema je povukla drugu, pa tobože nisam imao kud. Teško žabu u vodu naterati.

U komentarima uz prilog o filmu “Gospodar prstenova” Ralfa Bakšija razvila se diskusija o knjigama, o čitanju, o ponavljenom čitanju i o čitanju kao strasti. I pomenuh kako sma knjigu pročitao šest puta, na zgražavanje drugara. Pa šta ću, siroma’… A onda se pomenuše tri knjige…

I setim se, a nije da nije, jedna mi stoji stalno na dohvat ruke umesto u polici. To je jednotomno izdanje na engleskom, koje mi je Komšija doneo pre nekoliko godina na poklon. Beše to onog jedinog leta kada je malo svratio kući iz Amerike (a sad se, srećom, vratio). Znao je dobro koliko volim knjigu (on ne deli moje ushićenje; šta ćete) i potrefio je. Baš je ta knjiga bila predmet šestog čitanja i, kao što rekoh, ispostavilo se mnogo lakše nego što sam se plašio da će ispasti.

Da bih naglasio da o “Gospodaru prstenova” mislim kao o jednoj knjizi (pa bila u tri toma ili jednom), rešim da uslikam svoje primerke. Ono “Nolitovo” tvrdo koričeno izdanje koje sam kupio još 1983. toliko je ofucano da baš i nije za prikazivanje (razni su ih čitali, ukupno oko dvadesetak puta). I zamislim neku mračnu predstavu ove jednotomne knjige.

Eksperiment se sastojao od pet ekspozicija i raznih smerova obrade u postprodukciji, uglavnom samo preko preseta koje sam nagurao u Lightroom. Dva poslednja kandidata su brzo odskočila, a konačni izbor sam odredio naučno-recitatorskom metodom “en-den-dina-savarakatina-savaraka-tika-taka-aja-baja-buf”. I evo je.

Mišn akomplišd.