Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Prvo da vidimo kako je to nekad radila Zastava…
A onda klasik nad klasicima: Trabant.
A onda da vidimo kako to danas radi Chevrolet.
Skoro isto, a?
Ako nemate ništa protiv, predložio bih vam da pogledate ovu verziju video klipa (HD1080) u punoj rezoluciji ekrana. Kad pustite klip, pritisnite F11. I zagnjurite u nebo.
Imate li favorita među ove tri reklame? Mislim da je Stojadin koji izigrava verno kuče nenadmašan! 
Sad zaista moram da zastanem i da razmislim šta da mu uradim. Ako nasrnem na njega i učinim mu nešto nažao, možda ću završiti u zatvoru, ali sasvim sigurno ću učiniti uslugu svetu.
Vratio se.
Hoću da kažem – nemojte mi reći da postoje dvojica takvih, jer to bi bilo previše.
Govorim o poštaru, inteligentnom stvoru koji savije svaki časopis popreko, pa ga gurne u prorez kapije. Može da ga savije i uzduž, pa da ne polomi riknu. Može i da ga ne savije, pa da ga gurne pod kapiju ili pod roletnu; ona prva do kapije je uvek spuštena. Može, poput onog pre dva meseca, da nekako ugura National Geographic u poštansko sanduče. Ili može, kao što je to bez problema nekada funkcionisalo godinama, da uradi bilo šta, samo da ne ošteti moje jebene novine.
Zahvaljujući idiotu koji mi isporučuje poštu, uštedeo sam značajne pare. Recimo, prekinuo sam pretplatu na časopise UNCUT posle pet godina (90 € godišnje, 165 € za dve godine), pretplatu na časopis Digital Camera posle četiri godine (230 € za dve godine), a taman sam se kanio da se pretplatim na još jedan časopis. Vrhunac su bili polomljeni CD-ovi u novinama samo zato što je čovek osetio potrebu da savija origami baš pred mojom kapijom. I danas, kad sam pretplaćen samo na National Geographic, moraću da prestanem i sa tom pretplatom i da pređem na kupovinu na kiosku. Ne mogu više da trpim da poštar pravi origami od mojih časopisa. Ovaj komad je toliko oštećen da ću kupiti drugi. Nije mi do 270 dinara, nego što ja ispadam glup zato što u ovoj zemlji jebena pošta ne ume da isporuči sto grama časopisa na adresu a da ga ne ošteti. Ispadam glup zbog idiota koga štiti ceo sistem Pošte Srbije, od njegovog šefa do upravnika pošte čija izjava “ja im ne mogu ništa” je već postala legendarna.
Toliko sam bio besan da zamalo nisam omašio fotku dana. Napravio sam dve fotografije da bih dokumentovao ovo oštećenje. I jednu od njih puštam mada znam da sadrži barem četiri elementa škarta (paz’ da ne komentarišem koja – ali vi ste slobodni da ih nabrojite u komentaru). Mišn not akomlišd. Biće akomplišd kad u dnevniku čujete da je neki ludak iz Kikinde nasrnuo na državnog službenika i napravio origami od njega i njegovog bicikla.
Izvinjavam se dobrim posetiocima Suštine pasijansa na besu. Mišn not akomplišd.
Green is the colour of her kind
Quickness of the eye deceives the mind
Many is the bond between the hopefull and the damned
(Green is the Colour, 1969)
Prethodni tekst sam završio hipijevskom slikom kineskog prodavca svinjetine obrazovanijeg od Galileja. To sam učinio podozrevajući da će biti nastavka. Usledilo je juseinboltovsko zatrčavanje kroz par širom otvorenih vrata – i tako je pred vama deo teksta mog oca Vukote Babovića (možete misliti, Grba hostuje mene koji hostujem tatu), originalno objavljenog u izdanju Matice Crnogorske za jesen 2010, dodatno obrađen za potrebe Weba, a posebno Suštine pasijansa.
– * –
Ima tome neko vreme kako je jedan poznati i aktuelni političar, svakako ne posebno odbojna ličnost, ruralno dobrodušno priznao, na javnoj sceni, da baš ne zna ko su Betoven i Mocart, i da posebno nije u stanju da njihove živote vremenski situira. Krenula je lavina ciničnog nipodaštavanja, od inserta tog intervjua napravljen je filmić koji je s nasladom izložen na kontakt sajtovima Interneta, zarazna sprdnja do danas nije zaboravljena.
Dakle, paradigma neukosti se može vezati za Betovena. Da li je isti slučaj i sa Njutnom ili Ajnštajnom?
Nastavite sa čitanjem… “Kako biti obrazovaniji od Galileja? (Uvod)”
Ko je bio pažljiv, ovo ime je već zapazio do sada: Miloš Babović je starosedelac Suštine pasijansa još od prvih dana. Prvo kao vredni čitalac i komentator, onda kao još vredniji zastupnik Glugenija Svemogućeg, pa kao spoljni saradnik u jednom nedavnom prilogu. A počev od večeras, biće upisan i kao stalni saradnik i autor na Suštini pasijansa.
Sve je to bila prirodna posledica intenzivnog i srdačnog kontakta u sajberprostoru koji Miloš i ja vodimo od… uh… umm… eeee… odavno. Aktivna saradnja je počela kada je čovek mrtav ‘ladan ponudio svoje vreme, znanje i trud da razvije nekakve korisne dodatke za nekakve korisne računarske programe, mada je to nešto o čemu ovde neće biti reči. To pominjem tek oanko usput, da znate, ali i zato da bih potvrdio da odavno imam poverenja u čovekovu reč.
Eh, blesavi vek u kome živimo. Eh, najtužnije vreme u evoluciji mog naroda… Eh, parabole balkanske… Miloš i ja se nikad nismo sreli uživo. Ili, što ono kažu balkanski fatalisti, možda smo se i sreli, a da to nismo znali. Uglavnom, ni kaficu da smo popili zajedno, a kamoli nešto vrednije konzumiranja. 
Ali ako, ako, Bože zdravlja, ispraviću to uskoro.
Miloš je bio toliko vredan da je za svoj početni nastup pripremio ceo špil tekstova. Zapravo, u tom prvom ciklusu, Miloš je “samo” priređivač tog sadržaja, a autor je njegov otac Vukota Babović, čiji zanimljivi esej je već objavljen i na ozbiljnijem mestu nego što je to Suština pasijansa.
Vaš prvi direktni susret sa Milošem Babovićem zakazujem za večeras, tačno u 20 sati na Suštini pasijansa, putem zanimljivog štiva pod radnim naslovom “Kako biti obrazovaniji od Galileja?“.
Danas je 144 godine od rođenja slavne naučnice i Google je u to ime postavio prikladni doodle.
Marija Sklodovska Kiri je rođena 7. novembra 1867. godine u Varšavi. Školovala se u 
Francuskoj, gde je i provela ceo svoj radni vek, do smrti 1934. godine. dobitnica je Nobelove nagrade za fiziku 1903. (koju deli sa svojim mužem Pjerom Kirijem i svojim mentorom Anrijem Bekerelom) za istraživanja na polju radioaktivnosti. Za rezultate u izdvajanju elementarnog radona, 1911. godine joj je pripala sledeća Nobelova nagrada, ovog puta za hemiju.
Prva je žena doktor fizike i prva žena-profesor u istoriji Sorbone. Rigidni Francuzi su ipak odbili da je prime u Akademiju nauka – mizoginija je pre sto godina bila sasvim normalna stvar.
Prilično groteskno, danas se zna da je aplastična anemija, koja je uzrok smrti Marije Kiri, bila posledica njene izloženosti jonizujućem zračenju (iliti, kako se popularno kaže: radioaktivno je ozračena). Naučnica koja je bila pionir u istraživanju fenomena radioaktivnosti nije mogla da zna koliko je to zračenje opasno po zdravlje; radila je bez zaštite, a uzorke radioaktivnih materija je uvek imala uz sebe…
(Via)
Majmun radi šta majmun vidi. A pas?…
Iskreno, zanimljiviji je od mnogih profesionalaca na tom polju.
Ovog puta, moj zadatak je bio da fotografišem. A vaš zadatak je detektivske prirode…
Dakle, samo jednom ranije sam se ovoliko namučio u pripremi fotke dana u kući – kad sam slagao one bojice u krug… Zamisao za ovu fotku je, poput one prekjuče, bio vezan za jedan rad koji sam video u jednom foto-časopisu. Hteo sam da se poigram parafrazirajući scenu; čak je i ogledalo isto…
Rezultujuća fotka je poput onih iz “Tik-taka”: pronađite tri vampira u ovoj sceni. 
Neke pretpostavke za izvedbu ove fotke su bile proste: dve ekspozicije sa stalka, pažljivo preuređenje da ne pomerim ništa osim onog što treba, optimalan ugao da olakšam montažu, identična obrada u postprodukciji (srećom, Lightroom ima opciju prenosa svih parametara obrade)…
Lakše reći nego učiniti.
Mesec novembar će u mom okruženju biti obeležen petogodišnjicom časopisa National Geographic Srbija. To što je u istom mesecu rođendan domaćina ovog mesta, a i moj, posmatraću kao simpatičnu koincidenciju. Ako koincidencije postoje.
Pre nego što pređem na stvar, imam i jednu digresiju povodom meseca novembra, pa poslušajte.
Ali, druga je tema i povod za ove redove. Jednostavno, kada sam u završnoj reči novembarskog broja preporučio kompoziciju Pola Dezmonda (sasvim sam ispustio iz vida da je i njegov rođendan u novembru), poželeo sam da čitaocima preporučim nekoliko obrada ove svetski poznate kompozicije, a prostor kojim raspolažem u rubrici nije baš najpogodniji za to. Zato sada koristim ukazano gostoprimstvo, da podelim dve verzije koje u poslednje vreme slušam češće od ostalih. Obe su gitarske, obe su retko viđena majstorija, nadam se da ćete uživati. O autoru i izvođačima možete na mreži saznati dovoljno ukoliko vas bude zanimalo.
Over, out and gimme five!
Majstor u majstorskoj ekipi:
Sam svoj majstor:
Ponekad deca postavljaju baš nezgodna pitanja. I onda se suočite sa potrebom da objasnite kako znate i umete, prilagođeno uzrastu vašeg pametnog čeda. Muka živa.
Jedino bi bilo zgodno da najpre ispitate kontekst pitanja.
Usporen dan na Suštini pasijansa, moralo je da bude tako. Ja to tako zato što je bio divan dan, divan dan, divan dan, sve sa doboš tortom, jedinom koju volim da jedem. A imam i novi fotoaparat, nosim ga stalno oko vrata.
Iako sam imao i te kako mnogo posla da završim – od one vrste koja samo subotom može da se zgotovi, nakupljeni poslovi bez roka i sitnice koje su nebitne, ali ih valja pozavršavati – opustio sam se i iskulirao malčice. Dao sam sebi za pravo. Zato i lakši ritam na Suštini pasijansa, sve sa pometnjom koja je nastala nakon što je prethodne noći pukla baza, pa se povratila, a jutarnji video klip iz volšebnih razloga dočekao veče da bi bio 
aftamacki objavljen… Ne, neću se nervirati zbog tehnologije, bilo bi to glupo.
A onda sam od svojih devojčica dobio fotoaparat na poklon… Čule su, valjda, da planiram nabavku, pa su pomislile da mi pomognu… 
I sad se Jasna pita da li će moja pretnja o stalnom nošenju ovog uređaja oko vrata biti stvarno ispunjena li sam se samo šalio. Sirota, moraće da dočeka prepodne da bi saznala. 
A zašto da ne bih. Istina, ne mogu da provalim gde se stavlja memorijska kartica (ili ide film? a možda čak i fotografska ploča?), ali neću da budem sitničav…
U “vrućem lageru” tema za projekat “jedna na dan”, sad postoje teme koje čekaju da se uluči prilika; prosto, ne budem li imao neku akutnu temu, eto prilike. A u danu za mnom nije bilo druge, nego da uslikam butelju od pečene zemlje koju sam, sve napunjenu Bikaverom, vinom koje volim, dobio kao rođendanski poklon od brata i snaje. Mmmm!
Improvizovani studio je sklopljen za pet minuta, malo sam se namučio sa svetlom (uh… ovo postaje sve komplikovanije), ali sam dobio pristojan rezultat…
Ponavljam po stoti put: nema veze što niste profesionalac, pa nema smisla da trošite pare na ozbiljnu rasvetu i ozbiljne (i ne baš jeftine) pozadine. Može to i za 150-200 dinara investicije: kupite crni hamer i nađite način da ga postavite u zakrivljeni položaj od ravni stola do dovoljno visoke pozadine. Nađite neku pristojnu baterijsku lampu (ili više njih) kao osvetljenje iz ruke dok ne nabavite prave reflektore ili soft box. Postavite fotoaparat na stoni ili visoki tronožac i naučite da okidate odloženo ili udaljenim okidačem. Naučite da kompenzujete temperaturu svetla kako valja – i slikajte male objekte u improvizovanom kućnom studiju do mile volje. I, pobogu, eksperimentišite koliko vam srce ište.
U međuvremenu, treba li da pominjem? Dakako: mišn akomplišd. 
Moj sledeći plan je proširenje izbora boja pozadina. Moraću da potražim malo kvalitetnije kartone u raznim bojama. Valjaće mi za zimske projekte koji dolaze.