Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Najpre ćete pomisliti da nije vredno devet minuta vašeg vremena. Onda ćete se zainteresovati. Onda ćete i sami usporiti svoje disanje.
U nekim trenucima ćete pomisliti da nije istina. A onda će sam umetnik na kraju razuveriti sve neverne Tome.
Kada pogledate ovo, oni žongleraji sa lopticama će vam ličiti na obični ping pong.
(Via)
Gotovo neverovatno, ali u poslednja dva dana sam na najmanje desetak mesta naišao na jednu istu, trivijalnu informaciju. Izgleda da stari fetiši ne jenjavaju lako.
Nekoliko blogova, razni portali vesti, nekoliko njih čak i na svojim fb profilima… Nisu odoleli da ponove vest kako je zaustavljen poslednji pogon na svetu koji je pravio klasične pisaće mašine. Sve pomislih, možda je to nešto strašno bitno, pa hajde da i ja prenesem vest.
Godrej & Boyce Manufacturing Company, proizvođač pisaćih mašina iz mesta Shirwal u Indiji, još je 2009. godine usporio sa sklapanjem pisaćih mašina, postepeno pretvarajući fabriku u pogon za proizvodnju frižidera (?!?). U zlatnim devedesetim, proizvodnja te fabrike je iznosila 50.000 pisaćih mašina godišnje (što je bilo oko trećine ukupne proizvodnje u Indiji), a poslednje dve godine su proveli proizvodeći po desetak hiljada pisaćih mašina. U času potpunog zaustavljanja proizvodnje, fabrika je na lageru imala oko 500 jedinica i to će biti poslednja isporuka tržištu koju će svet videti iz industrijske proizvodnje pisaćih mašina.
Tekst koji je pred vama predstavlja veći deo teksta napisanog u jesen 2008. godine i objavljenog na blogu srpskog izdanja National Geographica. Kako taj blog više ne postoji, a do ove priče mi je prilično stalo, to je prenosim ovamo kao deo projekta arhiviranja tekstova.
…
Bio je novembar, prvi rođendan mog omiljenog časopisa. Naspelo mi, ne znam ni ja kako, da čestitam na poseban način: prelistavajući aktuelni broj i deleći svoje utiske sa malobrojnim čitaocima mog ličnog bloga. Pride, nisam mogao da odolim, a da usput ne prepričam ko je i kako prvi otvorio tek pristigli primerak.
To pisanje je dovelo i do poznanstva sa glavnim urednikom srpskog izdanja National Geographica; da preskočim detalje, jer ih je mnogo. Tek, Igor je očigledno vešt da namami druge da napišu nešto, što ga čini idealnim glodurom. U mom slučaju, pak, postoji i element “teško žabu u vodu naterati”… Ali, bilo je potrebno da postanem vinovnik jedne anegdote da bih najzad dopreo do odgovora na jedno pitanje. Reč je o tome da sam bio već zamislio da moje prvo pisanije na blogu National Geographica bude odgovor na jedno pitanje, ali još nisam imao ključ u rukama.
Elem: zašto volim National Geographic?
Lako je odgovoriti na deset stranica. Tragao sam za odgovorom u jednoj rečenici.
Ma, komandni lanac je čudo! A kad se setim kakvi balvani su meni bili starešine u vojsci, ovi su još zlatni.
Stari vic dramatizovan u fenomenalnoj izvedbi. Obratite pažnju na dužinu kadra.
Fenomenalno.
Kad se koincidencija pretvori u bitni element iskaza, onda to znači da je đavo odneo šalu. Iz tog razloga, danas za fotku dana biram onu koju inače ne bih.
Najpre, opet sam danas izveo nešto drugo, a ne ono što sam prethodno zamislio. U spontanoj razmeni e-pošte sa prijateljem prisetio sam se namere da ovde objavim jednu staru priču koja je inače objavljena na blogu kojeg više nema. U toj priči se pominje moj globus, pa mi je pogled pao na njega, i tako… Spremio sam niz ilustracija za tu priču. 
A evo i odabrane fotke iz sesije koja ima dvanaestak ekspozicija, a pride je nekoliko njih izvedeno u nekoliko varijacija.
Ova fotka nije najuspešnija u sesiji, ali dok sam obrađivao fotke, pogled mi je pao na najsjajniji deo slike, tamo gde se svetlost ručne LED lampe (koju koristim kao priručni reflektor) odbila od površine globusa. Još dok sam fotografisao, pa video prvi rezultat, mislio sam da ću napraviti takav izrez da taj deo ispadne; kasnije sam hteo da malo obradim taj deo i da vidim šta će ispasti…
Tek onda sam shvatio u šta gledam.
Ili ne postoje koincidencije ili je sve koincidencija: tokom kratke sesije, zavrteo sam globus par puta. Ova fotka je poslednja u nizu… Pogledajte mesto na globusu na kome se nalazi odsjaj. Nije baš tačno mesto nedavnog katastrofalnog zemljotresa u Japanu, ali tu je negde za centimetar ili dva južno od sjajne fleke. Skoro se savršeno poklopilo, s obzirom na činjenicu da uopšte ne bih imao tako bizarnu ideju da namerno napravim takav foto-performans.
Danas je 226 godina od rođenja velikog ornitologa, pa je objavljen novi Google doodle u tu čast.
Džon Džejms Odubon (John James Audubon) je imao pomalo surov, ali veoma efikasan način da crta ptice koje je proučavao, a beležio je sve redom duž američkog kontinenta. Naime, imao je običaj da ubije pticu, a zatim da je uz pomoć žica namesti tako da maksimalno izgleda kao da je ptica u nekom pokretu u svom prirodnom okruženju. Takav pristup je bio nov u to vreme, u prvoj polovini 19. veka. Njegov uticaj na razvoj biologije i, posebno, ornitologije, nauke o pticama, nemerljiv je. Usput, smatra se da Odubonovi crteži ptica imaju i nesporno visoku umetničku vrednost.
U pretrazi koju danas nudi Google, posebno pogledajte zanimljivi članak u kome se govori o Odubonovoj originalnoj knjizi koja je u par navrata dostigla rekordne vrednosti na aukcijama.
(Via)
Danas je tačno četvrt veka od nuklearne katastrofe u Černobilju. O tom događaju se sve zna, ali izgleda da smo agilni samo kad treba da konstatujemo. Pravo pitanje glasi: kakve su pouke? Ili još gore: ima li pouka?
Prvog maja 1986. bili smo u prirodi. Praznični dani su bili prelepi i provodili smo maksimalno vremena napolju. Očekivali su nas teški ispitni rokovi u junu i to je bilo poslednje od lepog vremena što smo mogli da uhvatimo pre letnje pauze kroz dva meseca.
Drugog maja uveče smo saznali šta se desilo… Šest dana kasnije!
Dugo smo se pitali šta nas je to snašlo. Pošteno, bile su to godine kada nismo bili spremni ni za takvu informaciju, a kamoli da se to desi u našem komšiluku. Prali smo salatu u devet voda, na fakultetu su nam oprostili trčanje po hipodromu, redakcije novina i TV stanica su imale zabavu za celo leto. I kao svako čudo neviđeno, pričanje o katastrofi u Černobilju se utopilo u talase drugih senzacija koje su nadolazile, poput novog filma lepe Brene, banana u Trepči ili nekog novog mudrog proglasa Osmoglavog Čudovišta.
Uto poudaraše moratorijume o gradnji nuklearki, tek da se pokaže kako ekološka svest dominira seferejotom.
Eh, što ti je muka. Koriste Internet, a ne znaju kako da ga koriste pravilno.
Da ne budem na kraj srca: nemam ništa protiv Radio Kikinde. Tačnije, baš me briga za njih. Neka rade, i treba da rade, a ja biram da ih ne slušam. Razlozi tome su razni i nisu važni; neka cveta hiljadu cvetova.
Nego sam iznenađen onim kako izgleda i funkcioniše sajt Radio Kikinde. I to veoma neprijatno, da budem konkretan. Pobogu, pa ja sam imao informaciju da su tamo počeli da duvaju neki novi, tobože pozitivni vetrovi. Izgleda da sam ja to zapravo čuo samo izjavu političkog istomišljenika, a ne nekog ko je sklon kritičkom razmišljanju.
Radio Kikinda pripada javnom preduzeću Informativni centar u Kikindi. U prevodu na srpski, to su oni koji treba da služe kao servis građanima, a o medijima treba da znaju sve. Evo, izgovaram naglas: u Informativnom centru u Kikindi rade i odlučuju osobe diskutabilne kompetentnosti. Zašto tako tvrdim? Zato što prepoznajem eksplicitne dokaze da oni Internet smatraju marginalnim medijem i daju veb resurse na upravljanje osobama koje ne znaju da urade posao kako treba. I to znači onako, žestoko, da su baš zeznuli stvar. Kao digresiju, dajem vam na čitanje jedan članak čoveka koji i te kako zna šta govori. To što Miloje tamo govori predstavlja prst u oko (i treba), jer je to otvoreno pismo zasnovano na suvim činjenicama.
Može biti da grešim. Može biti i da Internet stvarno nije bitan (ama, istina: i ja ponekad tako mislim), ali nije na informativnoj kući da se tako ophodi prema mediju sa najvećom penetracijom u stanovništvo. Izneću svoje dokaze, a vi ih ocenjujte do mile volje. Idemo.
Nastavite sa čitanjem… “Kako se ne pravi sajt radio stanice”
Prvobitni plan za snimanje fotke dana sam odložio dok se ne vrati lepo vreme, jer mi za to što sam naumio treba zlatni sat. Dan sam prepustio slučajnosti, uz rezervnu ideju da motiv na fotki ima neki element hrane.
Zašto baš tako? Otvorio sam listu zadataka (koju stalno nešto menjam, dopunjujem i preslažem) i prvo što sam ugledao beše reč “hrana”. I tako ostade kao plan B.
I ko je mogao da pretpostavi da će ta “hrana” biti… jagode u šampanjcu!… 
Ne, nije šala: bili smo u poseti prijateljima, a dok smo se mi okrenuli, domaćin je već servirao jagode u čaši i prelio ih suvim penušavim vinom. Tja, nisam baš ljubitelj penušavih vina, a jagode volim isključivo u svežem stanju, bez ikakvih aditiva (i to sezonske jagode sa sunca – ono bezukusno đubre iz plastenika mi ne treba ni za dž). Ali moram priznati da ovaj kvazi-koktel ima zanimljiv ukus.
