Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Nismo odavno pogledali nijedan flash mob nastup. Evo jednog jesenašnjeg.
U mojim dolce vita snovima, flash mob se dešava svugde i svakodnevno. Eh, ko zna da li ću ikad doživeti nešto slično, U varoši u kojoj živim nema ni bioskopa, a kamoli filharmonije. 
Dok je ekipa pripremala rekvizite za snimanje reklame u nekoj vukojebini u snegovitoj Kanadi, pojavio se medved. Očigledno, ekipa je blagovremeno mislila i na takvu mogućnost: uz njih je bio i lovočuvar, čovek koji zna kako treba postupiti u takvim slučajevima.
Priroda to uredi sama. A ekipi je ostalo samo da sačeka.
Ali se tu našao kavaljer da pomogne.
Jes’ reklama, al’ odlična.
Sedi tako čovek i gleda lokalne vesti. A vesti nisu vesti ako nisu reality show. I tako: jurnjava kola, sve sa snimcima iz helikoptera. Kad, ne lezi vraže…
Pa sad ti vidi.
Štogod detalja o toj jurnjavi može da se nađe na nekim portalima vesti, mada to sad više nije toliko ni bitno.
Svet je jedno veliko zamešateljstvo raznolikih referentnih okvira. Kada se jako različiti referentni okviri sretnu, niko ne može unapred da kaže šta će se iz toga izroditi. Poput jedne čudne situacije u severozapadnoj Australiji, gde je jedno pleme Aboridžina doživelo skok od deset hiljada godina za samo nekoliko meseci.
Potresno i poučno. Zapravo, veličanstveno.
Već godinama sam potpuno neodlučan da odredim koju životinju smatram najviše veličanstvenom od svih. Jedan kandidat je sibirski tigar, a drugi… Pogledajte ovo.
Poverenje ovog čoveka u tehnologiju je, očigledno, neizmerno veliko. Ne bih se usudio ni pod tačkom razno, ama ni uz mamljenje netrivijalnim novčanim iznosima. Fala lepo. Te garniture otvarača za konzerve što meda drži u svakoj šapi, šta ja znam, ne bih da proveravam koliko su jaki.
Ali da se razumemo: put na Svalbard je jedan od onih tvrdih, jasno artikulisanih snova koje nosim u sebi. I to baš zbog foto-sesije života, a to je foto-lov na bele medvede.
Kreneš tako u šetnju i nabasaš na rimske ruševine…
Nije izgledalo kao pogodan dan za šetnju – pogled kroz prozor naše hotelske sobe i moje mobilno 
sokoćalo su upozoravali na kišu u najavi. Neko bi se u toj situaciji priklonio toploj banjskoj vodi i svom onom tetošenju koje je mamilo samo sprat ispod, ali mene je zasvrbeo desni kažiprst – onaj za okidanje, pošto mi je na aparat bio montiran prime 50mm objektiv koji mi je Grba tako velikodušno pozajmio pre neki dan.
Sva sreća da je Sandra dovoljno luda kao i ja te kišu ne smatra preprekom za šetnju, pa smo se uskoro zaputili uzbrdo – ideja je bila da se nekako domognemo brda iznad Banje Koviljače. Posle sat vremena lutanja oko kuća na obronku brda shvatili smo da nema čak ni kozije stazice kojom bismo mogli nastaviti. Tu sam priznao poraz i isukao Google Maps ne bismo li iskopali neku alternativnu putanju. I tada sam u moru zelenila na mapi ugledao poziciju zanimljivog imena: Koviljkin grad.
Kao što smo već nekoliko puta do sada zaključili, tradicionalnim oblicima muzike bi moglo da odzvoni u eri potrebe za prostom zabavom. Međutim, ima i onih koji se ne predaju: pronalaze načine da muziku privedu svakome, ponekad sasvim očekivano. Pogledajte ovu ekstravagancu i biće vam jasno.
E, sad sami sebi odgovorite na jedno pitanje: kad biste inače pogledali neki video-zapis limenog orkestra?
Ko zna, zna. 
A sad malo magije.
Ovo se opire opisivanju. Zato neću ni pokušavati.
A sad, nešto čemu se niste nadali, nešto što će Suštinu pasijansa definitivno zakucati na mapu pripadnika svake hedonističke sekte koji je u stanju da prati ove tekstove. Dame i gospodo: sledi demistifikacija mokrinskog sira.
Donedavno, mokrinski sir se pravio samo u Mokrinu, ali u poslednje vreme ga prave i po Kikindi. Jer znate, nije to baš tako velika tajna – trik je samo u tome da imate čisto mleko, čiste posude, valjano sirište, malo soli i hrabrosti da se petljate sa vrućom smesom i da sve uradite na vreme.
Mi taj sir u poslednje vreme ređe kupujemo. Osim što su se proizvođači malo obezobrazili sa cenom, uto se pokazalo i da im nedostaje osećaj za stalnost kvaliteta. A to je nešto što ne opraštam. Posebno mi nije bila po volji ona baba sa pijace u čijem siru smo sve češće nalazili dlake, pa smo je eliminisali sa spiska dobavljača. A komšinica Mica, sve mi se čini, nešto manje nego pre voli da pravi taj sir, mada je nekada bio izvanredan. Čak sam ga raznosio po Beogradu i Kragujevcu, uz ovacije primalaca.