Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ne znam koliko poznajete ili volite balet. Bez obzira na taj predznak, predlažem vam da odvojite pet minuta za ovaj snimak.
Nemam više šta da kažem nego što piše u naslovu: ne poznajem balet toliko da bih umeo da ga komentarišem, ocenjujem ili vrednujem mimo ličnog utiska. Zato mogu samo da kažem ponovo, ovog puta skrećući pažnju da je to samo lično mišljenje: ovo je savršeno.
Ima toga još na jutjubu: pogledajte na kanalu Duo MainTenanT.
Prošlo me je da se palim na mašine, ali ovo je nešto posebno. Pogotovo obratite pažnju na neočekivani detalj pri kraju: pao sam sa stolice kad sam video.
Obrati pažnju.
Nego, nisam vam nikad pričao: bio sam vozač u vojsci, tamo sam zaradio C i E kategorije (kamioni sa prikolicom ili poluprikolicom). Nisam glibio svoju stopedesetku baš ovoliko, ali bio sam u blatu toliko da su i diferencijali bili zaglibljeni. I vadio sam se iz tolikog blata, sve sa haubicom zakačenom za vozilo – doduše, uz pomoć aktivne blokade, sajle i dva kamiona koji su mi služili kao anker. Posle mi trebalo nedelju dana da očistim kamion, ali sve u rok službe, bar mi nije bilo dosadno.
Nabasao sam na ovo, pa mi žao da propustim preporuku za vas: pogledajte svakako.
Mic po mic, koliko god da se ko smejao ruskoj gvožđuriji, ona danas radi, dok NASA prilično kaska sa ograničenim budžetom. Većina uzletanja sa majčice Zemlje danas se obavlja sa kosmodroma u Bajkonuru, u Kazahstanu; kosmodrom je prilično angažovan na planu naučne, vojne i komercijalne eksploatacije kosmičkog prostora.
Na sajtu space.com sam naišao na kolekciju od pedesetak fotki uzletanja sa kosmodroma u Bajkonuru. Ima i novih i starih fotki (uključujući istorijski Gagaronov let, koji je krenuo sa istog mesta). Kvalitet fotki je šaren, ali neke su spektakularne; pogledajte ih svakako.
Ne znam šta bih dao da mogu da vidim jedno uzletanje rakete teške kategorije svojim očima. Recimo, raketa klase Proton – Saturn V i N1 su penzionisani projekti… Moja fascinacija raketama seže koliko i moje pamćenje – bio sam klinja kad je izvedeno prvo spuštanje na Mesec; samog spuštanja se ne sećam – ali same rakete… Uh.
(Via)
Biće ovo vikend augmentativa, bar kad je reč o video kutku.
Ko će razumeti ove i one ekstremne sportiste; mada, to su barem ekstremisti čiju aktivnost mogu da ocenim kao prihvatljivu. Surferi su sorta za sebe, kažu oni koji ih poznaju, nešto kao vodena verzija bajkera: to je jedino što ih uopšte zanima. Pa dobro, ima ih svakakvih.
No, pogledajte te talase!… Turi na HD varijantu i prikaz preko celog ekrana.
Nisam nešto ljubitelj vode: ja zastupam demagogiju da mi nije dato da imam plovne kožice među prstima, pa mi ne treba ni da idem vodom tamo kuda mogu i zemljom. Moje plivanje se svodi na prostu definiciju “ostati živ do izlaska iz vode” i nemam mentalni problem da provedem dve nedelje negde na moru, a da se ne umočim u njega. Dobro de, umočim se, ali razumete šta ‘oću da kažem.
Ali ti talasi…
Pre neku nedelju smo razbucali stari živin toplomer. Razbio se na sve četiri strane sveta. Kuglice žive su se razigrale po parketu. Majkumu, kuda sad s njom…
Pre godinu i po dana, kada je Aleksa “zaglavio” u bolnici došli smo u ozbiljniji kontakt sa digitalnim toplomerom. Odlična stvar za ono za šta treba – za minut-dva se dobije informacija o temperaturi. Ranije smo ga viđali na slikama i skupljim policama u apoteci, ali smo posle ovog finog iskustva odlučili da nabavimo jedan. Tad smo od apotekarke saznali da će uskoro živini biti povučeni iz upotrebe. Sve je jasno, pozdravljam inicijativu, a i mi ćemo taman na vreme da se “prešaltujemo”.
Priznaću vam nešto: od ono malčice Italije što sam video tokom jednog jedinog putovanja i od ono malo italijanskih filmova koji mi mnogo znače, ne mogu da prestanem da mislim o toj zemlji. Hteo bih još, od Alpa do Sicilije. A onda, setim se jedne davno pročitane misli, ko zna čije, da svako mesto odmah postaje onakvo kakvim ga sami stvorite u sebi; ta fiksacija, koju posle nosite u sebi, ostaje i kao slika i kao utisak koji je samo vaš lično.
Ako je to istina, onda nije važno mesto, nego način gledanja, jer tako nastaje doživljaj. Pre nekog vremena, ja sam odlučio da mesta koja pohodim posmatram uz pomoć fotoaparata. Sad kad vidim kako neki ljudi od ideje kamerom pišu o nekim mestima, u meni se budi želja za putovanjima, ali izgleda da se probudio i onaj filmadžija kojeg sam uspavao u sebi pre više od trideset godina. Tako me neki pudravac tera da probam…
Pogledajte kratki, ali veličanstveni film o pokrajini Bazilikata u Italiji: te slike su me nagnale da napišem prethodne reči.
Sad sam se prisetio i one galame nastale oko onog filma koji predstavlja Srbiju. Osim mitomanijakalnog primitivizma koji smo iskazali u pokušaju da oborimo ono što vredi podržati, pokazujemo i kolektivnu nesposobnost da vidimo stvari onakvima kave jesu. Upravo je ta prizemnost scena u ovom filmu (mada su slike veličanstvene) ono najlepše u pričici o mestu koje ni vi ni ja ne osnajemo, ali od ovog časa delimo želju da vidimo i svojim očima.
Ukoliko malo razmislite, onda shvatite da uopšte nije tako glupo imati HD video u fotoaparatu. Ukoliko znate sa videom, ne mlatarate svaki kadar u svakom pravcu, nego imate mirnu ruku i držite kameru statičnom, onda ima dijaloga sa pameću. No, prava stvar bi bila u tome da napravite amalgam fotografije i videa i da to spakujete u jedan ili više kratkih video-klipova. Za vrlo dobre rezultate je potrebna malo bolja oprema, malo više znanja i malo više vremena u postprodukciji, ali moglo bi da se isplati.
Sledeći video će vam dati ideju o čemu ja to pričam i šta mislim. Ovaj prikaz Istanbula je napravila nevelika ekipa vrhunskih profesionalaca tokom terenskog testiranja sledećeg najboljeg digitalnog fotoaparata na tržištu (Nikon D4), pa se ne nadajte takvom rezultatu. Ali, svejedno: konceptualno gledano, svako bi mogao da napravi nešto poput ovog, i to u HD rezoluciji. Preporučujem pregled preko celog ekrana. Uživajte.
Spektakularno!
Iz raznih razloga, izjalovio nam se plan da Novu godinu provedemo u Istanbulu; taj plan ostaje na snazi do ispunjenja. 
A posle gledanja ovog fenomenalnog filma, možete misliti kako sam se osećao… Ne, ne možete.
Da, da… Znam, kasnim sa ovim prilogom, sve žurke su prošle, čak i ona koju održavaju protivnici modernog kalendara. Ali, svejedno. Možda će vam zatrebati opet. Mislim – špil citata…
Staro pitanje za frajere uveče i dronjke ujutru glasi: “a što piješ kad ti škodi”. Neverovatno je koliko su ljudi skloni da piju dokazujući da ne umeju to da rade. Umesto da piju, žderu; umesto da uživaju u piću, dokazuju se pred drugima; a umesto da biraju šta, kako i kad piju, hvataju se svega bez kriterijuma. Cena takvog pristupa je da ujutru žele da umru umesto da nastave sa redovnim aktivnostima.
Spadam u one koji vole da okuse dobru domaću rakiju, a za čašu vina nikad nije nevreme. Jedini izuzeci su kad radim i kad vozim – tu alkohol nema šta da traži. Popiću u društvu, isključivo tako, ne hvatam se pića iz čista mira i kad sam sam. Ne preterujem često, a ako baš i preteram, znam da kažem “ne” i znam da učinim sebi tako da ne nastradam od pića. E, tim pre mi je smešno, ali ne mogu da odolim da ne prenesem: negde pred novogodišnje praznike sam natrčao, pa sačuvao link ka stranici koja popisuje recepte protiv mamurluka raznih čuvenih ličnosti koje su bile poznati alkosi. Pa kako da odolim, moram da prenesem nekoliko tih recepata, a vi sami pročitajte ostalo.
Svi znate za postojanje računarskih virusa. Većina zna za antivirusne programe i koristi ih. Ali, da li vam je poznato dokle ide tehnologija koja se odnosi na primenu virusa?
Kaoš to znate, nasnazi je trajni embargo na teme o softveru u okvirima Suštine pasijansa. To me sprečava da o ovoj temi prozborim reč-dve više. No, nema veze; bavimo se fenomenom tehnologije, a ne softverom. Fenomen računarskih virusa je ušao u svoju veoma zrelu fazu, onu gde jedna država ulaže neverovatno velik novac u razvijanje računarskih virusa kao oružja u nameri da naškodi resursima druge države.
Problem je u tome što svako oružje kad-tad dospe u pogrešne ruke. E, tada svi postanemo ugroženi.
Šta će se dešavati tokom sledećih godina? Možda je bolje da ne znamo.
Slobodni svet se udružuje protiv novog talasa onih koji žele da vladaju pomoću cenzure. Preti opasnost da Internet dobije Velikog Brata, onog pravog. Portal en.wikipedia.org se isključuje na 24 sata u znak protesta.
Možete vi da volite portal Wikipedia.org ili da ga ne volite, da imate ovakvo ili onakvo mišljenje o njemu – tek, činjenica je jedno: svet je postao drugačiji zahvaljujući postojanju tog projekta. Omiljeni argument protivnika Vikipedije je taj da gerila-znanje nije znanje, a da kompetentnost i relevantnost nije moguće postići gerila-pisanjem.
E, pa znate li šta ima novo? Kompetentnost i relevantnost nije moguće postići ni kompetentnim i relevantnim pisanjem. Kompetentan je i relevantan onaj ko može da kupi sve nas zajedno, i naše države, za šaku dolara. A ne onaj ko zna.
Danas više ne važe činjenice, nego važi istina. A istina je ono što žele oni koji mogu sve da plate. Danas zagovornici jedne teze zapravo podstiču ostvarenje svojih ciljeva koji su različiti, skriveni i usmereni na jačanje sopstvene strane u odnosu na neku drugu. Lobiji su postali jači od većine država, a državni monopol sile je postao sredstvo u rukama moćnih.
Onaj ko zna, a nije deo tog vladajućeg establišmenta, ima da ćuti dok mu se ne dozvoli da govori. A ko među takvima hoće da govori, biće ismejan, kompromitovan ili ućutkan. Mehanizmi kontrole su davno uspostavljeni. Preostao je samo jedan, a i taj je na putu da padne na kolena…
