Šta reći? Braća Rusi znaju kako se čisti autoput.
I nemoj da bi neki, razumeš, uložio neku primedbu.
Tag: glugen
Kako nemački zvuči drugima
O nemačkom jeziku vlada stereotipno mišljenje da je precizan, ali složen i tvrd za uši. Šta je od svega toga istina? Da proverimo:
Pa sad, nije da nije…
Čegbre, ima još.
Utovar nedeljom, 15. februar
“Nemamo dovoljno para da kupe železaru.”
Žale nam se čitaoci, neki dobri ljudi… Pa dobro, samo dvojica njih (ali jedan po jedan) da bi utovar trebalo da ide svakodnevno: jednom nedeljno nije dovoljno često, kažu, voleli bi da čitaju takve sadržaje svaki dan, zabavlja ih.
Pa, čitajte, dragi prijatelji: idite na portale raznih medijskih kuća, čitajte blogove angažovanih ljudi, pokušajte i sa televizijom ako se usuđujete, pa sami izvlačite poente. Može se čitati između redova i dok čitate vesti i prikupljate sve informacije na drugim mestima. Štaviše, mi tako često i sami pravimo neke sadržaje: pročitamo između redova, pa samo to isto prenesemo u svoje priloge, takođe između redova.
A da objavljujemo utovare svakodnevno… Ne, to se neće desiti. Suština pasijansa nije mesto za popunu vaše dokolice, što je i glavni razlog što ovde dolazi stotinu puta manje ljudi nego na kopirajterske blogove. Mi smo svesni činjenice da je razmišljanje svojom glavom najteža disciplina poznata ljudskom rodu, pa zato tako malo ljudi uopšte nalazi za shodno da razmišlja, i zato je to olimpijska nedisciplina. Ukoliko nađete za shodno da svakog dana čitate između redova i mimo Suštine pasijansa, a da pritom ne očekujete da vam iko plati za to, baš kao što ni nas niko ne plaća za ovo pisanje, tada smo postigli svoj cilj.
A kako ćete vi znati da ste uspeli u svom nastojanju? Tako što ćete početi da preispitujete sve što budete pročitali na ovom blogu (a potom i na drugim mestima). I potpuno je svejedno da li ćete to činiti da biste osporili naše reči ili da biste ih iskoristili da saznate više (i opet, na nekim drugim mestima). Koji god ishod od tih bude zabeležen u vašem slučaju, mi ćemo znati da smo uspeli. Što ono kažu stari Etrurci (Feničani? Kelti? Hotentoti? Sumeri? Tolteci? Iliri? Tunguzi?): ovo je win-win situacija.
Ako smemo da primetimo: pohodite li utovare nedeljom zabave radi, promašili ste sve što se promašiti može. A to je tako tužno.
Rock’n’bowl arheologija
Godina je 3000. Svet je u novom blagostanju, sve se zna šta i kako, svako ima svoje zadatke, slobodnog vremena na pretek, a pragmatična znanja su dostigla svoj vrhunac zasićenja među ljudima. Preostalo je samo da se prisećamo onih divova na čijim plećima smo stajali da bismo videli dalje… čuli bolje… tako nekako.
Ko zna: možda bude čak i gore od ovog. Idiokratija je zaista mogući scenario naše neposredne budućnosti. Preostaje vam samo demagoška uteha da nećete i sami doživeti pad civilizacije… To jest, nadajmo se da nećete.
Ne, nećemo slutiti loše. Ali…
Utovar nedeljom, 8. februar
– A kolike su mu dimenzije?
– Ama kakve dimenzije, bre, bate, ovo ti je čis’ bakar, nema tu ništa dimenzije!
Kao što svaki pijačni mufljuz zna, mušteriju treba obrlatiti i pričati joj ono što hoće da čuje. Ili bar ono što je dosad prolazilo. U samousluzi, ili kad pazarite preko mreže, nema ko da vas obrlati osim onog što piše. Čitate li vi to?
E, da čitate, čudom biste se čudili. Našli biste da postoji sir bez mleka, prehrambeni ekvivalent eksera od plastelina. Našli biste da čokolada više ne mora da sadrži kakao. Da so nije isključivo natrijum hlorid, može i kalijum hlorid, nema veze što je otrovan. Da suvi vrat ne mora da bude suv. Da ručni alat ne mora da bude od čelika (što, istina, ne piše, ali pokušajte magnetom, ili sačekajte da se skine hrom pa da proviri žuti metal).
A onda se zapitajte zašto je sve to štampano tako sitnim slovima. Zašto više ne kaže koliko posto čega ima. Zašto više ne mora da piše zemlja porekla. Uostalom, nije vaše da pitate šta kupujete, nego da ćutite, platite i odnesete. A posle, ako vam nešto bude, ko vam je kriv. Lepo je pisalo. Postoji jedna vera koja tvrdi da je greh prevariti slepog. Za okate ne kažu ništa.
To je za ono što platite. A za ono što dobijate džabe kad vas zovu telefonom jer su vas izvukli, to oni sigurno rade zato što su mekog srca pa eto rešili da vas obraduju. To nije uračunato u cenu ničega, to oni iz svog džepa.
A šta ako je Zemlja ipak ravna ploča?
Ponedeljak, ekstremni sportovi… A najekstremniji sport koji upražnjava svako ko poželi, koji je? Naravno: prepirka.
Deder da vidimo šta kažu oni koji tvrde da je Zemlja ravna ploča. Vredno su trenirali i sakupili više dokaza u svoju korist nego što su vas podučili u školi. Šta sad?
Imalo bi ovde šta da se kaže u odbranu… Uh, ovo će da boli… U odbranu obe strane na skali sklonosti ka razmišljanju.
Nastavite sa čitanjem… “A šta ako je Zemlja ipak ravna ploča?”
Utovar nedeljom, 1. februar
Boktemazo, iscurio ceo mesec. Ama, dok si rekao “ejafjalajokul”… Ne govori se više “popokatepetl”, zar ne?…
Gore je da gore ne može biti, ali pošto gore ipak može biti, onda će gore i biti.
Ne vidite smisao prethodne rečenice? Ako zaista ne vidite smisao prethodne rečenice, onda postoje dve mogućnosti: 1. neskloni ste donošenju sopstvenih zaključaka na osnovu činjeničnih pojava oko vas; i 2. već duže vreme živite ispod nekog kamena, pa do vas ne dopiru predstave informacije vesti o aktivnostima izvršne vlasti. Imate svoju muku, gledate svoja posla, pa ste odlučili da sačuvate ono malo preostalih živaca i klonite se politike. E, ali politika neće da se kloni vas, jer sve političke aktivnosti (dakle i laganje i krađa i mere zadržavanja na vlasti – nema više, to je to) tangiraju sve što radite, možda čak i na načine koje još niste razaznali.
Ako osećate nelagodu, gledajte šta ćete: to što vas žulja nije neudobna kragna, a to što vas plaši nije karakondžula iz narodne bajke. To što vas žulja je nervoza koja je nastala zaslugom ili krivicom onih koji su odavno već nervozni za vaš račun (ili oni barem to tako predstavljaju).
Vlast je nervozna jer niko neće da je sluša (i to je, izvesno, jedini razlog što nam nije već mnogo, mnogo, mnogo… mnogo bolje, kao što je najavljeno), političari svih fela i boja su nervozni za svoj groš (sic! ipak je to za naš groš), novinari su nervozni jer mogu da pišu ili onako kako Vlada hoće ili onako kako Vlada želi (uz napomenu da u oba slučaja to slobodno mogu da čine samostalno – dakle, mediji su u našoj zemlji slobodni I samostalni), a mi smo nervozni jer nemamo više tapiju na posao i poljuljao nam se svaki plan za budućnost, jer budućnosti nema.
Valjda nam se ne dogodi Majdan i ovde. Ma neće… valjda.
Paradoks beskonačnog hotela
Beskonačnost brojeva, prebrojivost, kardinalnost… Sve su to pojmovi koji postoje sa jednom i samo jednom svrhom: da školarcima zagorčaju život. Sve one priče o tome kako je matematika vrhunac sistema mišljenja su prosti marketing za prodavce udžbenika. Je li tako?
Nije tako, naravno. Matematika jeste najbolja misaona disciplina koja postoji. Pride, uvek postoji način da se matematički modeli prikažu na zanimljiv način. Pazi sad (ako titlovi na srpskom nisu uključeni, uključite ih sami):
Utovar nedeljom, 25. januar
Kad bi nam došli u goste, ranije su nas kumovi prvo pitali za zdravlje, decu i slično, a sada nas prvo pitaju koja nam je šifra za wireless…
Raznim nas temama zasipaju s mas-medija. Uzburkao se okean emocija posle one izjave Čomskog, pa kako to već biva pobrkale se babe i žabe. Advokatskoj su komori mnogi 
članovi van Beograda najavili prekid štrajka, pa se brže-bolje smanjivali/prlagođavali uslovi za njegov prekid. Nisu sanirane posledice prošlogodišnjih poplava, a došle su nam nove. Ombudsman radi posao tužilaštva, a Srbi nisu jedini koji neazdovoljstvo odlukama političara pokazuju uništavanjem javne imovine, i nisu jedini sa svojim komšijama koji primirje vide kao priliku za dodatno naoružanje i pripremu za sledeću ofanzivu.
Ali ako se okrenemo vlastitim životima, ako vreme posvećeno prikupljanju suvišnih(?) informacija iz belog sveta preusmerimo na sopstveni život i život najbližih, shvatićemo koliko ga imamo malo (vremena) i da ga treba pametnije koristiti.
Izreke koje prežive zub vremena opisujemo kao “stare izreke”, a današnjost ne bi dočekale da se nisu pokazale kao dobre. Pa tako i “srce hoće, al’ dupe klokoće” pokazuje prednost pozitivne selekcije.
Kvadrikopter – soko 0:1
Šta sve neće postati aktuelno zbog naglog širenja popularnosti malih kvadrikoptera, tzv. dronova, malih letelica koje nose kamere i snimaju sve i svašta. Stvar se raširila toliko da je već počela standardna proizvodnja digitalnog smeća, a uto se uhvati i poneki zanimljivi kadar, poput ove borbe u vazduhu.
Ako ćemo pravo, ni soko nije baš najbolje prošao, jer verovatno je dobio po tamburi pri naletu na propelere, ali makar je ostao u vazduhu i tako odneo pobedu u okršaju.