Da se na čas vratimo klasici: animirani film “Surogat” Dušana Vukotića je dobio Oskara za kratki animirani film 1962. godine.
Ne gubi na aktuelnosti. Štaviše.
Tag: ideje
Leteći Fabijan
Pojma nemam kako mi je naspelo i zašto… Zapravo, znam… Pomislio sam na Šekspira, pa na “Hamleta”, pa na Bourekovu neverovatnu pozorišnu predstavu, pa na samog Zlatka Boureka… A kad pomisliš na Boureka, gde da ne pomisliš na profesora Baltazara…
Šta mislite: da se družimo sa profesorom Baltazarom nekoliko dana?
Simbol ljudskih prava
Valjalo bi da upamtite ovaj znak.
Od sada, ovo je univerzalni znak za ljudska prava. Tako su odlučili glasači u finalnoj etabi etapi izbora za znak koji će predstavljati pojam ljudskih prava. A autor znaka je iz naših krajeva: reč je o Predragu Stakiću, dizajneru iz Beograda. On je pobedio u konkurenciji od 15.000 priloženih simbola koji su poslati na konkurs nakon što je otvoren 3. maja.
Alal vera autoru! A nama, opet i po ko zna koji put, predstavljen dokaz da genijalne ideje skoro uvek nose u sebi ideal jednostavnog.
(Via)
Jutro u gradu kaskadera
Kad imaš viška para, pa si besan, onda nema druge nego da praviš skupe reklame i tako pokažeš svetu koliko ti je stalo do zdrave pameti.
Ali, vrag da ga nosi, to je ipak uspešno izvedena reklama.
Pet načina da bolje slušate
Jedno je govoriti, a drugo je reći. Jedno je gledati, a sasvim drugo videti. Jedno je slušati – ali, šta zapravo čujemo i kako to poimanje utiče na ličnu svest o svetu oko nas?
Julian Treasure je specijalista za zvuk. On je jedan od onih čudnih i svetu potrebnih stručnjaka koji strpljivo saopštavaju očigledne stvari zato što mi sami nismo u stanju da ih razumemo pravilno. Obraćajući se putem jednog vrlo sažetog, ali celovitog i inspirativnog predavanja u okviru konferencije TED, mr Treasure nam predlaže pet jednostavnih vežbi koje će nam pomoći da bolje slušamo i poimamo svet oko sebe.
Ovo predavanje ima titl i transkript na srpskom, pa nećete imati problema ukoliko vam engleski jezik predstavlja teškoću.
Moram da podvučem jedan detalj, jer mi se posebno usekao u pamet:
…Na početku sam rekao da gubimo sposobnost slušanja. Zašto sam to rekao? Pa, postoji mnogo razloga. Prvo, izumeli smo načine snimanja: prvo pisanje, zatim zvučno snimanje, a sad postoji i video snimanje. Nagrada za precizno i pažljivo slušanje je jednostavno nestala.
Nagrada za precizno i pažljivo slušanje je jednostavno nestala. Površnost kao princip, nesposobnost slušanja drugih kao socijalna kategorija. Dodaj toj klin-čorbi zrno asocijalnosti i prstohvat egocentrizma: eto recepta za raspad kulture.
Bilo bi korisno kada bismo ponovo naučili da slušamo: to je esencija poruke sa ovog predavanja. Oni koji su to već naučili odavno razumeju suštinu pasijansa.
(Via TED.com; tnx Igor via FB)
Devalvacija fotografije (?)
Svaka dva minuta, čovečanstvo uslika onoliko fotografija koliko ih je uslikano tokom celog XIX veka. Ima li komentara na to?
Dozvolite mi da vam postavim jedno krajnje glupo pitanje. Elem, potrebno je.
Imate li fotoaparat?
Ne samo da je glupo, nego je i neumesno, intonirano na pogrešan način. Valjano smišljeno, pitanje treba da glasi ovako:
Koliko fotoaparata imate?
Čekaj malo, nije gotovo. Zaokružujemo celinu trećim pitanjem:
Koliko fotoaparata ste imali pre deset godina?
Stvari postaju malo jasnije, zar ne?
Pravo pitanje, na koje ćete odgovor morati da date sami, glasi ovako: šta vama fotografija uopšte znači?
Gejmeri pomažu naučnicima da pobede AIDS
Ostajem zapanjen lakoćom ideje i činjenicom da je uspela. Ovo je novi horizont humanističke primene Interneta. Lako bi moglo da se desi da jednog dana ova priča uđe u anale o dostizanju leka protiv AIDS-a.
Udruživanje procesorske i misaone snage korisnika Interneta nije novog datuma. Možda ćete se setiti projekta SETI@home, u kome je populacija korisnika računara pozvana da koristi slobodno vreme svog računara za analizu podataka dobijenih tokom radio-osluškivanja svemira. Računarski resursi koji su tako dobijeni prevazišli su svaki mogući resurs za procesiranje na planeti – po ceni koja je trivijalna i svodi se na organizaciju skladišta sirovih i procesiranih podataka.
Nešto slično se upravo dogodilo: kako sam upućen da vidim na stranici portala The Register, napravljena je online igra sa najozbiljnijom mogućom pozadinom: zadatak igrača je da predvidi precizan izgled proteina tako što će menjati njegov 3D model u cilju nalaženja precizne slike. Izvodeći korake za koje još uvek ne postoje valjani računarski algoritmi (što znači da računari još uvek nisu efikasni u rešavanju problema), učesnici u igri FoldIt su zapravo postali aktivni učesnici jednog od najintenzivnijih istraživanja u istoriji biohemije: to je razumevanje virusa HIV, uzročnika paklene bolesti koja odnosi skoro dva miliona žrtava svake godine.
U ponedeljak, 19. septembra 2011. je objavljeno da je ključni enzim virusa HIV najzad razrešen – i to posle svega tri nedelje aktivne igre FoldIt. To je rezultat koji je nama, neukima za problem o kome je reč, prilično teško da razumemo. Ali ovo je lako razumeti: opšti mehanizam funkcionisanja virusa je poznat odavno. Potraga za ovim “ključem za HIV bravu” traje već decenijama.
A posledice? Čekajte samo, biće ih uskoro; vrata su otvorena i neće se više nikad zatvoriti. Prvi na redu su retroviralni lekovi za AIDS, jer je sada razrešeno kako se virus vezuje za ćelije imunog sistema. Aktivni lek će funkcionisati po principu onemogućavanja ključnog enzima u virusu da uradi svoj posao. No, da se ne bih ja mučio objašnjavajući ono što ne razumem dovoljno (mimo slikovitog opisa namenjenog laicima), idite dalje sami ako vas to interesuje: počev od stranice vesti, stići ćete na stranicu portala igre FoldIt, a dalje i na stanicu koja objašnjava celu ideju, uključujući mehanizam koji je sada otkriven.
Najiskrenije, ostajem zapanjen kao retko kad.
(Via; tnx Goran)
Pogled u otvorena vrata
Citat dana dolazi od osobe koja je dokazala da sreća postoji bez obzira na prepreke.
Kada se jedna vrata sreće zatvore, druga se otvore. Ali, često nam se pogled toliko dugo zadrži na zatvorenim vratima da ne vidimo ona koja su se otvorila za nas.
Helen Keller
Ne znam da li znate priču o Helen Keler, ženi koja je kao dete od 19 meseci ostala gluva i slepa. Uz pomoć svoje guvernante En Saliven, koja je kasnije ostala uz nju tokom pedeset godina nerazdvojnog druženja, uspela je da nađe ključ izlaska iz mraka. I to dotle da je završila školovanje i postala pisac, politički aktivist i predavač. Više od svega, bila je osoba koja inspiriše druge.
– * –
Uzgredna beleška: te tehnike izlaska iz mraka su nedovoljne za našu gluvu i slepu vlast. Naime, Helen Keler nije bila autistična; naprotiv, bila je izrazito inteligentna osoba.
Lagana i spora smrt knjige (?)
Hoću li biti prinuđen da gledam kako omiljeni artefakt moje mladosti nestaje sa scene? Nadam se da neću. Mada… Mislim da mi je jasno kuda to ide. Trendu e-knjiga se priklonih odavno, a papirnu knjigu i dalje obožavam. Verujem da za mene neće biti iznenađenja.
Kada sam bio mali, u mojoj varoši su bila dva bioskopa, pride letnja bašta na otvorenom koja je, jel’te, radila za lepog vremena. A u ta dva bioskopa… Svaki po dva filma nedeljno, po dve predstave, pride predpremijere petkom u 22, obaška matine nedeljom u 10. Filmova na svu volju: leti je bilo više filmova na izbor nego dana u nedelji! A tek retrospektive festivala! Sećam se kako sam još 1980. godine pogledao devet od deset filmova koji su tokom desetodnevne kanonade predstavili upravo završeni FEST (za Kurosavin film “Kagemuša” nisam kupio kartu na vreme). A ako vam kažem da sam Felinijev Amarcord prvi put gledao u bioskopu u Kikindi u proleće 1981. godine, hoćete li mi verovati?… 
Danas nema nijednog bioskopa u Kikindi. Ubili ih video piraterija i globalizacija (što je takođe piraterija, što se mene tiče). Poslednje što sam gledao u bioskopu beše “Zona Zamfirova”; bilo nas je petoro u sali. Ne znam postoji li ikakav scenario da se napravi barem neki filmofilski kutak u mojoj varoši; ne nadam se nekoj skoroj promeni. Multipleksi u Beogradu i, odnedavno, u Novom Sadu još uvek nisu došli na red u agendi moje familije. Možda bi bilo drugačije kada u njima ne bi dominiralo holivudsko visokobudžetno đubre; a opet, da nije filma kao industrije, ne bi ga bilo ni kao zabave… Umetnost? Ha, ha, ha. Da se iskidaš od smeha… 
Iako je zapravo digresija, o svemu ovom razmišljam kroz vizuru onoga što izvesno sledi – ili mi se bar čini da sledi, jer trendovi su neumoljivi. Elem, knjiga: hoće li preživeti? Hoće li čitanje, za nas koji imamo ideju da je to čin vredan vremena, pažnje i novca, izvesno promeniti svoje agregatno stanje? Hoće li knjiga postati ekskluzivni deo kiberprostora, a ona papirna preći u antikvarnice? Jednog dana, izvesno, to će se dogoditi. Rekoh nekom prilikom: ako se i desi, baš bih bio rad da to bude nakon što pokupim svoje prnje. E sad… Hoće li ta promena postati brža nego što bih ja to voleo da bude? 
Samo trenutak! Pitanje ne valja! Hajde najpre da razmislimo kakva će to promena biti. Od toga zavisi da li je želim ili ne. 
R.I.P. Michael Hart
Čuo sam još prekjuče, ali stižem da odam poštu tek danas…
Ovo ime vam verovatno ne znači mnogo. Ali, ako ste čuli za Project Gutenberg, podići ćete obrvu: Michael Hart je utemeljitelj tog zahvata na Internetu.
Mr Hart je otišao na Neko Bolje Mesto u utorak, 6. septembra. Red je da mu barem mahnemo u znak zahvalnosti.
Počelo je davno, mnogo pre nego što je Internet dobio krila razvojem Veba: Michael Hart je još 1971. godine izumeo format ebook; bila je to dalekovida vizija u to vreme, jedna od onih kojima su se savremenici možda i podsmevali, ali koje su preživele i nadživele svu sprdnju. Ovo ime zaslužuje da bude upisano među ona koja su uobličila današnji svet.
A Project Gutenberg? Mnogo nakon što sam otkrio taj inkubator svetske literarne baštine. ne menjam mišljenje da je reč o jednom od najizraženijih humanističkih zahvata u istoriji Interneta. Bar sam ja to tako doživljavao, a tako mislim i sada: pružiti svetu znanje na uvid, pa makar onaj deo koji je danas deo svetske baštine – ideja je koju isprva nije lako apsolvirati. A razlog je prost: ta ideja je toliko veličanstvena da je teško prihvatiti da se pred vama nalazi preko 100.000 knjiga tek tako, na slobodnu upotrebu. A prosto je: okupljene su knjige kojima su istekla materijalna prava i danas su deo svetske baštine.
Još jedan mali detalj, zabeležen u posmrtnom slovu koje je objavljeno na sajtu: citat koji nas podseća kako stvari funkcionišu:
Razumni ljudi se adaptiraju prema svetu. Nerazumni ljudi pokušavaju da adaptiraju svet prema sebi. Celokupan napredak, dakle, zavisi od nerazumnih ljudi.
Prenosim još jedan citat koji sam iskopao, dakako vredan:
Ako ono što ste juče radili i danas izgleda sjajno,
tada vaši ciljevi za sutra nisu dovoljno veliki.
Neka ti je slava, Nerazumni Čoveče. I hvala ti.