Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
I tako, dok se prebrojavaju glasovi referenduma u Škotskoj i dok broj komentara na netu raste eksponenicjalno, ostaje da se pitamo ima li luđeg dijalekta engleskog jezika od onog kojim govore Škoti. To zvuči ovako nekako:
Sad znamo za barem jedan od korena pobude za nezavisnošću. Ponosan neki narod. Voli svoj jezik i nada se da neće više morati da se služi samo engleskim.
Uskoro ćemo saznati koju glavu su Škoti izabrali.
Последњих недељу-две пред повратак кући, наша зграда од седам спојених кућа се некако начелно празнила, по начелу истовремености. У броју један, комшија није био задовољан газдом и увалио му педалу након неколико година.
У броју два, развод у току. Госпоја нашла неког обдаренијег, чак су и неки видео снимци стигли да круже по фирми где су обоје радили. У броју три смо ми, а ни ми нећемо дуго. У броју четири, једна ситна наџак баба са две ћерке – више наџак него баба, вазда нешто закера и гледа да јој неко други поправи нешто по кући. До ње, некакав поп, који целе зиме храни галебове хлебом, и то целим кришкама, што овима испадне или се распадне чим полете, па комади стигну на наша задња дворишта, одакле га не покупе галебови него пацови… У броју шест, онај што је имао куче што арлауче одавно није ту, а ова мати и ћерка што су уместо њега, управо су избачене из стана, шта су стрпале у кола стрпале, а остале ствари однела агенција (сад за некретнине или утеривање дугова, бемлига) а ово што ни они нису хтели да однесу…
…је остало на ивичњаку. У броју седам је био неко па отишао, па се уселило неко од његове деце, па и то отишло.
Morali smo da sačekamo nedelju da bismo ovo podelili sa vama. Elem, primetili smo da oni kojima se ovo dopada imaju sklonost da gledaju ponovo… I ponovo… I ponovo… Dok se ne pojavi neka dobra duša da ih izvuče iz hipnotičkog transa. Ako se desi ivama, peremo ruke od svake odgovornosti: nedelja je, opustite se.
Pazi sad:
Sve nešto misliš kako si pripadnik najpametnije vrste, a onda vidiš kako se živi svet veoma dobro snalazi i u situacijama za koje očekuješ da to ne bi bilo moguće. Evo šta se desilo kada su jednu hobotnicu strpali u teglu i zašrafili poklopac:
Pa ti sad vidi.
Kad od minijaturnog auta praviš dragster…
Informacije se razlikuju, ali manje-više, tu je reč o ubacivanju nekog prilično besnog V8 motora u telo peglice, pa kom opanci, Tom i Džeri (Garsija). Na sajtu emisije Top Gear govori se o 650 konjskih snaga, što je jače od snage potrebne da tegljač povuče prikolicu od 40 tona.
Nastavite sa čitanjem… “Ni peglica više nije što je nekad bila…”
Dešava se i to: u život usamljenog junaka nenadano uleti neka nežna duša i… I sve je odjednom ružičasto… Osim kad je junak, zapravo, stidljive prirode.
Ovo je dostojno nekog novog turbo-folk hita, ali nam ponestaje inspiracije.
Наслов звучи без везе, ал’ шта се ту може, превод је такав. Гледао сам да преведем и грешку из оригинала, јер множина од index није indexi него indices.
Ни дан данас ми није јасно шта је нагнало две групе, са потпуно неспојивим ликовима & делима (енгр. профилима), да крену заједно на турнеју по Бугарској.
Индекси су тада већ били чувен напредни бенд. Још 1967. су се прочули широм СФРЈ са “Пружам руке”, што је могло да стане раме уз раме са било којом ударном трупом из британске инвазије, или пре да је предводи. Три године касније су већ били славни са “Да сам ја нетко” на оном загребачком фестивалу.
И онда, још само три године касније, ово. Ово није заједничка турнеја, где наступају мало једни мало други. Ово је комбиновани бенд, иза Даворина се јасно чује Чоби.
“Legenda o lopudskoj sirotici” je dugometražni animirani film u nastajanju. Da li će ikada biti zgotovljen, ne bih znao da vam kažem: nadam se da hoće i navijam za to. Razlog tome je prost: Rolando Peharec, autor tog filma, moj trideset i kusur godina stari prijatelj, spada u onu klasu workaholičnih manijaka kojima nije jasno da proizvod mora da ima tek dovoljni kvalitet, a ne apsolutno maksimalni kvalitet. On je, naime, sklon da potroši celo popodne na trepavice ili realistični odsjaj petrolejke u zenici oka. Zbog toga, teško je razumeti da je ta devojka u prvom kadru prvog trejlera zapravo pokretna slika, nacrtana slobodnom rukom na računaru. Kao da mu nije bilo dosta, Rolando je pustio u život i drugi trejler:
Hoćeš li uspeti, o ludi čoveče?
Negde sam čuo (ili sam utripovao da sam pročitao negde) kako umetnosti sa efemernim rezultatima imaju posebno snažan naboj, energiju koja nije svojstvena tajnim delima. ako je to tačno, onda se lako objašnjava zašto je ovaj nastup Ane Yang, umetnice sa mehurovima od sapunice, toliko nabijen emocijama.
Zapanjujuće. I prelepo.
Ima toga jošte na Cevki – recimo, ovo. Fascinantno je bez obzira na visok intenzitet ringišpilske muzike koju je dodao autor tog video sadržaja.
Него, да се вратим на тог Хајнлајна лично и као таквог, и зашто сам га онако окрпио прошли пут. Ето, променила се времена и сад се тражи мало боља контрола квалитета. Скупио сам омањи списак ствари које су му промакле (а и тадашњим читаоцима).
Мада, читаоци су брзо, колико већ у следећој генерацији, почели да налазе примедбе. Јер није Хајнлајн као, например, Вернор Винџи, који ангажује чету другара да му налазе те рупе и онда се враћа да их уредно закрпи, или да десет поглавља раније убаци нешто што ће од те рупе да направи омање архитектонско чудо, или макар чврст зид. Јок, море, Хајнлајн је ишао само до “може да прође”, што је тада и пролазило, јер је раја била гладна нових наслова, нових видика, нових идеја, и то је и добијала. Данас… данас то више није довољно. Жанр, који по дефиницији има минимум правила, сад жестоко наваљује да се то мало правила поштује.