Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Nije za nišče tolerancijom na gađenje.
Ponedeljak, dan za ekstremne sportove. A obaška, odavno se nismo bavili primerima ekstremnog debilizma – onog koji je toliko velik da ostaje jedinstven. Pazi sad.
Mislim da je ovog puta bolje da ništa ne komentarišem. Jer ovde, jebi ga, nema ništa između redova, nego…
Uh. Gledaću da se ne ponovi. Ajmo sad, svi na svoje radne zadatke.
Ovo je dramatična beleška o tome šta se dešava kada se nađeš u potrebi da se boriš prsa u prsa protiv Fajgeljeve babe kako bi odbranio umetničko nasleđe sveta.
A sad sledi naravoučenije.
Amerika, pa to ti je. Kod njih sve mimo sveta, pa onda bude i različito. Fudbal se kod njih igra rukom, kod nas nogom. Kod njih, nemate kud nego da prijavite porez prvog dana kad zaradite neki novac, ali zato svakog petka uveče – pravac kuglana. A tamo: deset kugli umesto devet. I onda, umesto takmičara, zateknete cirkusanta. Pazi sad.
A, šta tu ima da se priča. Narator ovog filma je moj novi heroj… 
Suština pasijansa odlučno puca sebi u nogu: doprinosimo prdačini liberalnog kapitalizma u globalnoj ravni. Elem, pomažemo sprdati se sa građanstvom u trivijalnom scenariju tobožnje nameštaljke koja u sebi ima istu paradigmu kao i ona priča u kojoj baron Minhauzen sam sebe podiže iz živog blata hvatajući se za kosu na temenu. Pazi sad:
Viđali ste ovakve stvari, zar ne?
Nastavite sa čitanjem… “Kako dete pretvoriti u cirkuskog majmuna”
Upoznajte zamlatu godine: rešio čovek da se trka sa vozom metroa između sve stanice koje su blizu, pa voz verovatno ne može da ubrza do daske. Bilo je to ovako.
(Prvo stišajte zvučnike do kraja. Upozoreni ste.)
Desilo vam se – priznajte i nemojte da kažete da nije – da vas je neko nekada iznervirao svojom sistematičnom, ali netaktičnom upotrebom mobilnog telefona. Proizvođači nakazno loših video-klipova (u tu kategoriju spada oko 98% svih koji pokušavaju da snime koncert) posebno su iritirajuća vrta: oni su izgubili sve kriterijume pristojnosti, solidarnosti i drugih pozitivnih socijalnih veština koje su nekada bile uobičajene na koncertima čak i za vreme šutki.
Marky Ramone, drugi bubnjar grupe Ramones (1978-1982 i 1987-1996 – najstariji danas preživeli član), predlaže rešenje za te mamlaze.
Sa parkurdžijama iliti parkuratorima, da ne kažem parkurcima, družili smo se više puta. Ali, do sada nismo videli ovako nešto: parkur-dramaturgiju novog nivoa. Razvuci u HD preko celog ekrana (na raspolaganju je čak i 4k verzija) i gledaj pažljivo:
Krene neko da te klepne, ti se izmakneš, on vikne “Moša!” i ti ispadneš glup zbog dobrih refleksa. Neko ti namerno da pogrešan signal, ti navališ, taj neko se povuče, ti ostaneš nasukan i glup zbog dobre volje, jer to je bila moša. Ako ste mrzeli taj idiotski kodeks u svom pubertetskom društvu, šta biste tek rekli za ovo?
Mirna voda, veliki brod, tamo obala, sve veća… Hm… Zašto je obala sve veća?
Treba i to znati.