Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Stvari stoje ovako: čega god da se latite na polju ozbiljne fotografije, neko je to verovatno već radio. I ne samo to: možda se to već pretvorilo u stereotip. I ne samo to, nego će se naći neki mudroser da vam drži predavanje šta je i kako trebalo da uradite.
Blake Little nije to mogao više da izdrži. Ponudio je nešto što nije niko pre njega, na radost pčelarske zadruge.
Suština pasijansa upućuje tužan poslednji pozdrav Umetniku.
“E vidiš”, reče mi stariji brat mog školskog druga, “ti nikad nećeš biti Pikaso zato što samo voziš taj tvoj bicikl, a nisi se setio da napraviš umetničko delo od delova koje si polomio.”
Nije mi bilo jasno šta ovaj to lupeta, ali nisam se nešto veliko ni trudio da ukapiram. Posle mi je doneo udžbenik iz likovne umetnosti, pa mi pokazao kako je Pikaso zavario guvernal bicikla za zadnju stranu starog sedišta, pa to sad liči na lobanju bivola. I ta skalamerija stoji u nekom belosvetskom muzeju i svi joj se dive.
Kako, molim?
Desilo vam se – priznajte i nemojte da kažete da nije – da vas je neko nekada iznervirao svojom sistematičnom, ali netaktičnom upotrebom mobilnog telefona. Proizvođači nakazno loših video-klipova (u tu kategoriju spada oko 98% svih koji pokušavaju da snime koncert) posebno su iritirajuća vrta: oni su izgubili sve kriterijume pristojnosti, solidarnosti i drugih pozitivnih socijalnih veština koje su nekada bile uobičajene na koncertima čak i za vreme šutki.
Marky Ramone, drugi bubnjar grupe Ramones (1978-1982 i 1987-1996 – najstariji danas preživeli član), predlaže rešenje za te mamlaze.
Danas je jedan od junaka našeg detinjstva otišao na Neko Bolje Mesto.
Nastavite sa čitanjem… “In Memoriam: Leonard Nimoy (1931-2015)”
Ne, nije to što ste pomislili. Mislim na pravu ljubav.
U nastavku malog eksperimenta sa video sadržajima na portalu Vimeo, u polje za pretragu sam uneo reč food (hrana). Među rezultatima pretrage, našla se i ova besprekorna minijatura.
Zamisli. Razmisli.
Zamisli dečaka od sedam godina. Daj mu neko ime, za ovu priču nebitno, ali ipak ga nekako moraš oslovljavati. Samo ga nemoj razbiti, je l’. Neka to bude Nikola, ali može biti bilo koje drugo.
I tog dečaka zamisli kao nestrpljivog, jer takva je priroda Homo Sapinesa. Nestrpljivog toliko da ne može da čeka drugi, treći,… razred. Nestrpljivog toliko da ne može da čeka drugu, treću,… nedelju. Ali spremnog da pokaže ko je glavni u patriharhalnom društvu, pa već prve nedelje prvog razreda izabere dve devojčice iz odeljenja koje će naterati da se skinu.
O nemačkom jeziku vlada stereotipno mišljenje da je precizan, ali složen i tvrd za uši. Šta je od svega toga istina? Da proverimo:
Pa sad, nije da nije…
Čegbre, ima još.
Ono jes’ da se ekstremnim sportovima najčešće bavimo ponedeljkom kako bismo se malo razmrdali, ali danas se ova tema razvija u nedeljni bioskop…
Čuli ste za Dragoljuba Aleksića? To je onaj lik koji se zubima držao za sajlu koja je visila iz aviona koji je leteo nad Beogradom. A to nije jedino ludilo koje je napravio u životu. Mnogo veće ludilo beše prvi kompletno zvučni srpski film koji je usred okupiranog Beograda, 1942. godine, snimio na filmskoj traci ukradenoj iz nemačke intendanture.
U svetu u kom više nisu potrebni mediji da bi se namerno zagubila granica između stvarnosti i sna, između zbilje i laži, između ideje o slobodi i slobode same, može li se zadržati identitet? A može li se ostati human? Gde je granica? A šta ako više ni definicije ne važe onako kao nekad?
Koja to cena mora da se plati da bi neko ostao čovek?