Suština pasijansa se oprašta od tvorca Disksveta.
Ne možemo da odolimo barem jednom odlomku.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Terry Pratchett (1948-2015)”
Tag: ludaci
Njujork. Očima, fotoaparatom, softverom i beskonačnim rasipanjem vremena jednog zamlate
I tako, dođe čovek u Njujork, nema pametnija posla, nego napravi dovoljno fotografija da od njih može da sklopi kolaž-film. Pazi sad.
Majstorski trikovi
Kad se podiže kuća, pogotovo montažna, nema šale: mora da se radi marljivo, jer vreme je novac. Evo kako se jedan majstor snalazi da prištedi vreme uz pomoć trakastog metra.
Konzervacija? Subverzija?
Stvari stoje ovako: čega god da se latite na polju ozbiljne fotografije, neko je to verovatno već radio. I ne samo to: možda se to već pretvorilo u stereotip. I ne samo to, nego će se naći neki mudroser da vam drži predavanje šta je i kako trebalo da uradite.
Blake Little nije to mogao više da izdrži. Ponudio je nešto što nije niko pre njega, na radost pčelarske zadruge.
Opsesija: socrealistička autobuska stajališta
Ali stvarno: čovek je godinama išao uzduž i popreko po svim zemljama bivšeg SSSR i vredno fotografisao autobuska stajališta u gradovima i van njih, jer ona su unikatna dela čiji izgled je prevazišao utilitarnu dimenziju. Pogledajte.
Nastavite sa čitanjem… “Opsesija: socrealistička autobuska stajališta”
Kad Pikaso stvara
“E vidiš”, reče mi stariji brat mog školskog druga, “ti nikad nećeš biti Pikaso zato što samo voziš taj tvoj bicikl, a nisi se setio da napraviš umetničko delo od delova koje si polomio.”
Nije mi bilo jasno šta ovaj to lupeta, ali nisam se nešto veliko ni trudio da ukapiram. Posle mi je doneo udžbenik iz likovne umetnosti, pa mi pokazao kako je Pikaso zavario guvernal bicikla za zadnju stranu starog sedišta, pa to sad liči na lobanju bivola. I ta skalamerija stoji u nekom belosvetskom muzeju i svi joj se dive.
Kako, molim?
Rešenje za sve one koji na koncertima uporno zaklanjaju vidik svima iza sebe entuzijastičnom proizvodnjom digitalnog đubreta pomoću svojih pametnih telefona
Desilo vam se – priznajte i nemojte da kažete da nije – da vas je neko nekada iznervirao svojom sistematičnom, ali netaktičnom upotrebom mobilnog telefona. Proizvođači nakazno loših video-klipova (u tu kategoriju spada oko 98% svih koji pokušavaju da snime koncert) posebno su iritirajuća vrta: oni su izgubili sve kriterijume pristojnosti, solidarnosti i drugih pozitivnih socijalnih veština koje su nekada bile uobičajene na koncertima čak i za vreme šutki.
Marky Ramone, drugi bubnjar grupe Ramones (1978-1982 i 1987-1996 – najstariji danas preživeli član), predlaže rešenje za te mamlaze.
Vožnja biciklom
Šta sve može da se desi čestitom čoveku posle nezgode u laboratoriji…
Nastavljam mali eksperiment sa video sadržajima na portalu Vimeo. Ovog jutra gledamo animirani film na koji sam naišao sasvim slučajno nakon što sam u polje za pretragu uneo reč bicycle.
A šta sve ovo znači?
Nevinost bez zaštite
Ono jes’ da se ekstremnim sportovima najčešće bavimo ponedeljkom kako bismo se malo razmrdali, ali danas se ova tema razvija u nedeljni bioskop…
Čuli ste za Dragoljuba Aleksića? To je onaj lik koji se zubima držao za sajlu koja je visila iz aviona koji je leteo nad Beogradom. A to nije jedino ludilo koje je napravio u životu. Mnogo veće ludilo beše prvi kompletno zvučni srpski film koji je usred okupiranog Beograda, 1942. godine, snimio na filmskoj traci ukradenoj iz nemačke intendanture.
Човек који је умео да оде са журке
Нино Ферер је био чудан лик. С једне стране је изградио лик поп зајебанта, с друге стране је радио много озбиљније ствари. На оном првом делу се наватао пара, ал’ је канда хтео много више. А завршио је од своје воље, двоцевном картом за оно боље место.
Да је имао и верне публике, бар по Европи и, наравно, пре свега по Француској, види се из атмосфере овде.
Ово је снимак из 1993, дакле скоро тридесет година након премијере из 1965. Дотле је био некакав музикант, снимао плоче, али од овог га је нешто кренула карта. Добро је схватио да му та жица добро иде, та лагахна зајебанција, па је снимио наредне године велик европски хит, “Телефон” (који су Елипсе много боље извеле, Еди Декенг је имао прави соул глас и ваљда францускији нагласак), где ваљда набраја ко би све могао да се јави на Гастонов телефон али се никад нико не јавља. Слична зезалица је и наредни хит, “Краставци“, где набраја шта све носи на излет.