Tag: ludaci

Objektiv dostojan ideje jednog (i jedinog) Kjubrika

Neki geniji mogu da se prepoznaju tek kad na videlo izađe ono što su oni videli, a svi drugi nisu. Za Stenlija Kjubrika, koji je profesionalnu karijeru započeo kao fotograf časopisa Look u Njujorku, fotografija u filmovima koje je stvarao bila je alfa i omega njegovog jezika. Legenda kaže, a ovaj kratki video-isečak potvrđuje, da je za neke ključne sekvence u filmu Barry Lyndon (1975) Kjubrik uspeo da iskonstruiše specijalnu kameru oko objektiva kojih je bilo svega nekoliko komada na svetu – sa otvorom blende 0,7!

Nastavite sa čitanjem… “Objektiv dostojan ideje jednog (i jedinog) Kjubrika”

Kako se crta lopudska sirotica

“Legenda o lopudskoj sirotici” je dugometražni animirani film u nastajanju. Da li će ikada biti zgotovljen, ne bih znao da vam kažem: nadam se da hoće i navijam za to. Razlog tome je prost: Rolando Peharec, autor tog filma, moj trideset i kusur godina stari prijatelj, spada  u onu klasu workaholičnih manijaka kojima nije jasno da proizvod mora da ima tek dovoljni kvalitet, a ne apsolutno maksimalni kvalitet. On je, naime, sklon da potroši celo popodne na trepavice ili realistični odsjaj petrolejke u zenici oka. Zbog toga, teško je razumeti da je ta devojka u prvom kadru prvog trejlera zapravo pokretna slika, nacrtana slobodnom rukom na računaru. Kao da mu nije bilo dosta, Rolando je pustio u život i drugi trejler:

Hoćeš li uspeti, o ludi čoveče?

Nastavite sa čitanjem… “Kako se crta lopudska sirotica”

Kroz iglenu ušicu

Odavno nismo proveravali šta se novo deašava među wingsuit majstorima. Kako stoje stvari, izgleda da se ostvaruju novi horizonti – u modi je precizno letenje. Pazi ovo.

Ne želim ni da pomislim kako bi izgledao promašaj te rupe. Što ono kažu nepopravljivi optimisti: ako bi promašio rupu, pogodio bi sve ostalo; i to doslovno. I ovde da stanemo.

Nije sve u novcu. Ima nešto i u perju.

Ovog jutra, tek onako, bez posebno važnog razloga, razmišljam o tome kako smo postali robovi trke za novcem. I kao da nije bilo dovoljno, natrča mi ova sekvenca na volej.

Nastavite sa čitanjem… “Nije sve u novcu. Ima nešto i u perju.”

Na početku ne beše ništa. Na kraju ne beše ništa.

Ne, sačekajte malo. Ovo nije politički pamflet, a još manje religiozni, ako uopšte ima neke razlike između ta dva. Ovo je poziv da pogledate jedan sjajan animirani film. A nismo ih gledali na Suštini pasijansa baš odavno.

Ko je Marilyn Myller?

Nastavite sa čitanjem… “Na početku ne beše ništa. Na kraju ne beše ništa.”

Kako se piše i objavljuje naučni rad?

Good evening ladies and gentlemen, a very warm welcome to The Meaning of the Solitaire for those of you who just arrived. Just before we get going, just a couple of necessary, but yet ever so boring announcements. Please, we ask you no photography whatsoever, try to keep your clothes on, turn your mobiles off ’cause you are about to enjoy some of the world’s greatest ideas. Please make them all feel very welcome and give a hand please… to science. (Jeff Beck Live At Ronnie Scott’s, fully revisited)

Uvod

Skorašnje medijsko eksponiranje katastrofalnog stanja nauke u Srbalja, oličene kroz lik i delovanje Stefanović „dr“ Nebojše, Jovanović „dr“ Miće, „časopisa“ Arhiv bioloških nauka i bezočnih prepisivača Šapić „dr“ Aleksandra i Mali „dr“ Siniše, kao i pređašnje kupovanje ispita i naučne relevantnosti u aferama Indeks i metaluria.ro, respektivno, neminovno dovodi do opšteg mišljenja o nauci i njenim alatima.

Opšte mišljenje jeste glavni izvor gluposti svih mogućih vrsta, pa je vreme da jednom za svagda opišemo, bez oduševljenja ali i bez panike, način na koji svako na svetu može da objavi naučni rad, taj suštastveni uslov i posledicu doktoriranja. Nećemo teoretizirati, već ćemo upravo sve potrebne korake pokazati na konkretnom primeru jednog naučno-pedagoškog rada iz fizike. Nisam siguran u kojoj meri su sledeći koraci spojivi sa društvenim naukama, ali podozrevam da nema nekih dramatičnih razlika u formalizmu pristupa.

Nastavite sa čitanjem… “Kako se piše i objavljuje naučni rad?”

Ne pokušavajte ovo: u svojoj ulici, na putu, na poligonu, u kontrolisanim uslovima ni u tuđem snu

Možemo razumeti da je nekim ljudima dosadno, možemo verovati i u visoku fizičku spremnost nekih pojedinaca, nadasve možemo da verujemo da neki ljudi raspolažu prevelikom količinom slobodnog vremena, ali teško je poverovati zašto neki ljudi daju sve od sebe da ispadnu budale, a onda ispadnu heroji ako ne uspeju u tome.

Ovaj je čak i trenirao da bi preskočio Lamboghini koji ide 130 km/h. Sad kad je uspeo, dopamin čini svoje: on sada želi da preskoči dva automobila…

Nešto nam govori da će ovog puta uspeti da se skrši.