Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kao i obično, sve krene potpuno bezazleno. Grba pukne dobar muzički link u sitan sat, ja se nadovežem na poruku i puknem prvu asocijaciju koja mi padne na pamet, komisijski utvrdimo da mu to nikada nisam puštao ili pominjao, a završimo tako da već par dana obojica vrtimo ovaj bend. 
I da vidiš čuda, prija. 
…и оволико. Наносило се, поштено се офуцало, нема лажи нема преваре. А и плоча је још увек у добром стању. С тим што више не марим да знам напамет не само текст, него ни шта пише на омоту. Јер, ипак лажу.
А лажу по више питања. Редом.
Плочу сам набавио у лето 1970… након неколико синглица, цео албум! Могао сам урадити стотинак фотки за те паре. Представа се већ играла у тетка Мирином позоришту већ другу-трећу сезону, и постала феномен. Остаће записано да је играна 250 пута, раме у раме са потоњим легендама о Зорану Радмиловићу. Набавио сам оригинал! Истина, пише да је отиснута у некаквом месту званом Дум Дум у Индији, ал’ све је иначе стварно оригинал.
Осим што није.
Što ono kažu, da mu odužim šest nedelja.
Hajde da odmah na početku postavimo stvari na svoje mesto: ja nikad nisam bio fan onog što je Lou Reed radio, bez obzira na to kad je to bilo i u kom smeru je razvlačio sve one svoje ideje (koje su se, budimo iskreni, protezale od potpunih remek-dela do potpunih nebuloza).
Ne, ne sporim mu ni značaj ni uticaj. Samo kažem kako je bilo. Čuo sam mnogo više njegovog materijala nego što je čula većina onih koji su se nazivali fanovima, a da pritom nisam i sam postao pratilac njegovog rada.
I šta se tu može: to je tako.
Čegbre da pustim malo muzike, pa da nastavim da prosipam silne inverzne mudrosti.
Englezi su baš čudan narod, imaju neke svoje bubice koje su teško shvatljive ostatku sveta. Umeju da te isteraju sa železničke stanice u gluvo doba noći sa mogućnošću da se u nju vratiš u 6:15 ujutro. I nikakve molbe ne pomažu! E, zašto baš u to vreme, a ne u neko drugo, recimo okruglo, nikada nisam shvatio.
Da nije bilo te epizode, nikada ne bih spoznao ponoćni London. Dok besciljno lutaš potpuno praznim ulicama na kojima nema žive duše čekajući jutro i ne znajući gde bi se udenuo, u glavi polako postaješ svestan da nije sve onako kako izgleda tokom dana. Sa jedne strane polumračne ulice hi-tech zgrade od stakla i betona, sa druge jedan od brojnih parkova. Svaka klupa u parku je zauzeta – na njoj neko spava pokriven novinama ili kartonom.
Mislio sam da se tako nešto može videti samo u filmovima!
Posle nedeljnog pikantnog ručka, opalim dobru dremku. To, obično, pomaže da se ‘rana svari & alkohol izvetri iz moždanih vijuga, a posle toga si k’o nov. Sanjam čudan san: ulazim u neki oronuli bar u pustinji, raščupana konobarica mi donosi tequilu, znoj se cedi sa moga tela dok bezvoljno zevam u podijum za muziku na kome se nalazi barska stolica. A onda ulazi Čiča Willie sa guslama u rukama(!?), seda na stolicu i unjkavim glasom mi reče: “Ajde, čo’če, Pikoče, piši nešto doveče.”
Tu se trgnem, u trenutku se razbudim i odmah se latim tastature. A ništa mi nije jasno, ni odakle on u mom snu, a kamoli gusle koje tu nikako ne pripadaju. Ali, ako Willie traži, šta ja tu imam da se pitam. 
Nastavite sa čitanjem… “Nikada nisam mario za tebe”
They’re walking around
Head full of sound
Acting like
We don’t exist
Kako se navući na kanadski indie rock? Slušajte Radio Paradise.
Crni, bakelitni telefon, od onih kakvi se više ne prave, ćutao je. Gledam ja u njega, nem gleda on u mene, kao da smo stranci. Osećao sam kako mi se nervoza pojačava, trzao sam se na svaki šum, pokušavao da prekratim to mučno iščekivanje na milion načina…
U takvim situacijama ništa ne pomaže, a najvažnije je da ne proradi crvić sumnje. Onaj što zna neprimetno da se uvuče u tebe, pa kad krene da rovari iznutra razbije te u paramparčad za kratko vreme. Pa, ti se posle sastavi, ako možeš. 
Bakelitko se, napokon, oglasio. Skočio sam kao oparen, srce mi je lupalo kao ludo i bubnjalo mi je u ušima, a noge su me izdavale dok sam dizao slušalicu. B. je cvrkutala sa druge strane žice… 
Ne, neću tražiti od vas da počnete da slušate blues. Ali tražim od vas da makar pokažete mrvicu poštovanja prema onome koje učinio mnogo za širenje tog žanra onda kad je to bilo važno.
Danas je 80. rođendan jednog od najvažnijih muzičara Engleske. John Mayall je rođen dovoljno rano da do prelomnih šezdesetih godina, kada je Ujedinjeno Kraljevstvo najzad počelo da izlazi iz bede prouzrokovane ratom, među prvima iskoristi potencijal rastuće popularnosti muzike koja je dolazila preko Bare. To čemu ga je otac naučio još kao dečaka ugrađeno je u muziku koju je počeo da plasira 1963. A ti koreni su zvučali ovako, kao pre deset godina, baš na proslavi 70. rođendana:
Pesme su kao i žene: kada god ti zatrebaju, ne možeš da ih nahvataš. 
Sa današnjom sam se spetljao odavno, pre više decenija, pronašao je na Cevki, naoštrio tastaturu, najavio je Šefu, i kada sam hteo, pre nekoliko meseci, da napišem nešto o njoj, odjednom je nestala. Da li je bio u pitanju copyleft ili copyright, ne znam ni sam. 
Sa njima se, ionako, nikada ne zna. 
A onda se, iznenada, kako to obično biva, pojavila u još lepšem izdanju. 
Rekoh sebi: sad ili nikad! Pre no što, ponovo, otperja bez traga. 
Kad sam čuo šta je Čeda Fancy uradio, uputio sam mu pitanje: “Postoji li neki rock’n’roll eufemizam za ‘ljosn’o na dupe’?”
Jer, ako bi se ikako moglo opisati to što sam doživeo kad sam čuo OVO, onda se to baš tako opisuje.
Da li ste ikad doživeli šok nakon što ste dugo, godinama, mislili da znate sve (ili skoro sve) o nekome ili nečijem delu, a onda se to zamalo srušilo u času? Da bi bilo luđe, u epizodi koju pominjem, posle prvog šoka sam shvatio da je otkriveno nešto veličanstveno. Da, maleno, dvadeset sekundi drugačijeg miksa jedne pesme, ali upravo veličanstveno.
Prvo da čujete: pred vama je izvesno najpoznatija pesma grupe 10cc, “I’m Not in Love“, hit singl sa veličanstvenog albuma Original Soundtrack (1975). Ali obratite pažnju, jer čućete nešto što do sada niste čuli.
Jeste li čuli?