Da se prisetimo kako se o tome pričalo pre 28 godina.
Lakrdija je u tome što se nije izgubilo ništa od aktuelnosti. Ama, baš ništa.
Tag: politika
Crna Gora: An Unexpected Journey
Naš specijalni reporter je bio na putovanju u Crnoj Gori. Da prostite.
U savremenoj informatičkoj eri deluje anahrono poći na odmor u Crnu Goru. U redu je, dakako, otići na izlet do Ostroga slomovratnim putem koji ne pamti saobraćajnu nesreću, primerom nežurenja kao mnogima iznenađujuće uspešnog faktora u procesu stizanja. Ali, na odmor, pored grčkih toplih mora, peskovitih plaža i gusto zasejanih meduza; bugarskih odličnih autoputeva, ogromnih hotelskih kompleksa sa obaveznim bazenima i širokih plaža koje zapljuskuju talasi vode iz nekog razloga nazvane Crno More; turske ljubaznosti, povremenih napada sekularizma i grčkih ostrva slavne istorije, koja su blizu taman koliko nama Turska nije; egipatske fine adrenalinske ravnoteže koktela u ruci i ličnog gardiste na obližnjoj grani; dakle na odmor posle svega nabrojanog ići u Crnu Goru vaistinu predstavlja motivacioni misterij. No, primetio sam da mi se ama svake godine događa ista stvar: negde u vreme kada uzimam godišnji odmor bivam umoran, pa mi stoga ideja o odmoru kao vremenu tokom koga ću se odmoriti postaje bitno bitnija od ideje o odmoru kao vremenu o kome ću kasnije imati šta da pričam (ili, što je svakako manje važno, da ga se sećam). I tako me preovlađenost sopstvene bitnosti svake godine na odmor vodi u Crnu Goru, zemlju meni poznatog jezika, puteva i kulturološko-mentalitetnih fenomena – ali pre svega poznatih mogućnosti nerada, odgovora na pitanje šta danas neću raditi kao nesumnjivo zaboravljene esencije koncepta godišnjeg odmora.
Малопродајни случај бабиног колена
Сцена, пре неки дан. Излази баба из самоуслуге, једном руком води унуче, само што није проходало, у другој држи кесе са пазаром. За њом се затварају врата, прикљеште јој обућу, баба се пресамити и дочека на колено, не дотакавши унука. Резултат: одерано колено и занавек бојкот те самоуслуге.
Јер, није им то једина мана. Артикли се појављују насумице, за неке је неизвесно да ли данас имају, као некад кад се ишло у шверц у Темишвар – никад не знаш шта ћеш наћи а шта нећеш. Касе има две, углавном једна обележена да не ради, кренеш ка другој, долази касирка и седа за ону прву. Чему вам служи табла, онда?
Да не заборавимо и кусур. Износ од 102 динара се аутоматски заокружује на 110, никад наниже. Још нису пробали са уваљивањем жваке уместо кусура, или са продавањем метлице којом чисте мрвице са касе – то су ипак трикови претходне генерације. Али је већ било да уместо пет откуца шест нечега.
Самоуслуга послује по свим правилима капитализма овдашњег. Под један, гледа да ућари колико може и на чему може, и да привуче муштерије како год зна. Да видимо прво ово друго. Nastavite sa čitanjem… “Малопродајни случај бабиног колена”
Ako ovo jedu i piju…
…onda mora da se zarati.
Sećate li se filma “Tri karte za Holivud“? Pst: zavirite ovde.
N ПОСЛЕ ЖАRКА ŽAРКО! ИEDAMO TE ЖARKO!
ЖARKO MN TE BOЛNMO!
Jebote… Od ovog može da se rikne!
Subliminalni pačići
Ovo zahteva pažnju.
Srećom, ne zahteva objašnjenje, osim…
Ništa sirene, a? (Vol. 3)
Zgranut saznanjem da je sve isto kao što je i bilo, a da je ponešto i gore, prepuštam pisanje ovog priloga Glugeniju Svemogućem. Stare priloge ćete naći lako, ako ste već toliko perverzni da se suočavate sa sadašnjošću.
Svoj i izučio nove! Dve susedne zemlje ne, godine nastojanja da. Jedne strane je sve učinio namerno – gde treba ili su na izbore, prisetite. Obeležavanja prvog maja? Možda, da mu je vreme! Prihvate frustracije pri buđenju!
SSSR počela provoditi nacionalizaciju, Broz mali – odnos između dve zemlje! Dvadeset godina kad u Sisku, po završetku krenula nihilistički. Goli otok bio je pet odsto učesnika, misli da osećao nikakvih nelagoda zbog. Da smo bili sigurni da bi tu bilo različito.
Neka prebroji ko može politiku neutralnosti u hladnom ratu… Bilo bez stila i godine maja? Preminuo je koje smo mislili. Sa jutarnje nastave, kao, može – a glupi puk što su nas izvodili… Sabiranja Josipa Broza Tita počele barona Minhauzena u ponudi. Pročitam ponešto od toga, oličene u onoj staroj, njom i ostali građani. Da niko nije smeo, danas samo Srbiji trebalo raditi u Jugoslaviji.
Ovo k’o radovi na Koridoru 10
Kako mi se čini, to i kod nas izgleda ovako nekako:
Ne treba suditi pre vremena: sigurno Mrkonjić zna šta radi…. Valjda zna… To jest, možda zna… A možda i… Važno da se radi. I nadasve, važno da je normirano.
Varalica
– Somnabulni egzistencijalizam u perspektivi!
– Varate se, kolega! To je paroksizam sizifovskog sindroma katapultirane stvarnosti!
– Hipnopedija transformacije u refleksivnu antitezu, kad vam lepo kažem!
– Čovek nailazi na scile i haribde, a vi tako…
– Pa dobro, onda: neka gledalac presudi.
– Neka bude tako…
Grmi, seva, vreme se menja
Juče je u ovo doba bilo devet sati. Ukradoše nam jedan sat. Gurnuše nas u noć. Ponovo.
Ubija me ovo letnje računanje vremena. Bezvezno se i zove. Kao da se nešto tu računa. Ne računa se tu, brate, baš ništa. U anglosaksonaca postoji izraz daylight saving time, koji mnogo perfidnije pokušava da maskira ovu administrativnu odluku. Jer je očuvanje dnevnog svetla, po definiciji, nemoguće. Njega ima koliko ga ima: najviše 15 sati i 40 minuta, na dan početka leta, i najmanje 8 sati i 35 minuta, na dan početka zime. Dakle, ono što administrativno pomeranje vremena čini je montiranje trenutka izlaska i zalaska Sunca – daylight editing time.
Po astronomskom vremenu, Sunce najranije izlazi 16. juna, u 03:50, a zalazi u 19:27. Letnje računanje vremena čini da se ovim podacima doda (po) jedan sat, pa Sunce izlazi u 04:50, a zalazi u 20:27. Sa druge strane, Sunce najkasnije izlazi u 7:21, drugog januara, i zalazi u 16:02. Zimsko računanje vremena je jednako astronomskom vremenu, pa tu nikakvih pomeranja nema. Čemu bi, znajući ove ekstreme, moglo uopšte da služi administrativno poigravanje sa vremenom?