Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Srećna vam Nova godina, dragi naši!
Hajde da pustimo Reuters da za naš račun premota godinu koja je za nama.
Prebacite prikaz u režim punog ekrana, promenite kvalitet na najbolji, držite prst na mišu, pa kliknite da zaustavite film ako poželite da neku sliku osmotrite pažljivije.
Zbogom, Madiba.
(Zapravo, seća li se ko od vas te angažovane TV produkcije?)
Uglavnom, preduzimljivi ugostitelj iz zabačenog kraja doneo je odluku da malčice osveži ponudu večernjih programa…
Međutim, pravi obrt se dešava posle oko sedam i po minuta, kad jedan od upitanika odluči da objasni Kamenku Katiću svoje jade. Ne zna taj ni šta je offtopic ni šta je trolovanje ni ko su to hejteri… Uostalom, to tada nije ni postojalo, a engrpski nije bio na zavidnim visinama kao danas.
Prava nedeljna šema. Pa to ti je.
Umal’ da zaboravim.
Aj’ pa srećan vam Dan Republike Koje Više Nema.
Danas se prisećamo, takav je red°.
Svojevremeno sam, za potrebe analize izvanrednog slučaja Nikole Tesle, pisao o nauci i naučnom metodu. Tada je priča došla do trenutka kada se nova naučna ideja obrazlaže naučnoj zajednici.
Sledeći, i nimalo naivan, element razvoja nauke jeste popularizacija ideje prihvaćene od strane naučnika, jer upravo je to način kroz koji nauka prodire u društvo. Popularizacija nauke, spomenuću to istine radi, jeste u određenoj meri motivisana potrebom za finansiranjem – opšte oduševljenje pomračenjem Sunca sigurno povećava šansu da koji dinar dopre do opservatorije. No, postoji i šira slika. Povećanje znanja svakog pojedinca, od navijača do akademika, o pojavama koje nas okružuju, nebitno iz koje naučne oblasti, oslobađa pojedinca i omogućava više slobode pri odlučivanju. Kako znanje pojedinca raste, tako moć usmeravačkih elemenata društva (mediji, religije, političari, interesne grupe –NVO, Zabranjeni ili SANU) opada. Na žalost, važi i obrnuto: što je pojedinac veća neznalica, lakše ga je obrlatiti, obraćanje njegovim emocijama daje dramatično više efekta.
Nastavite sa čitanjem… “Naučno-nepopularna literatura: Gola istina o Dragoljubu Mihailoviću”
Da se podsetimo kako je govorio Domanović.
Imalo bi se šta reći.
Nastavite sa čitanjem… “Zemlja Stradija, opet (I opet. I opet. I opet…)”
Pamtite li detinjstvo? Pamtite li svoje igračke? Jeste li ikada zamišljali da je neka od tih igračaka zapravo mala živa osoba? Evo jedne predstave na tu temu.
(original ispario, klip je zamenjen drugim)
A sad, da se prisetimo jedne scene koju nismo videli odavno…
Toliko davno sam gledao film “Jutro” da se ne sećam ničega. Ali, doslovno. Strašno. I sad, kao za inat, stotinu filmova iz perioda jugoslovenskog crnog talasa na Cevki, a ovog nema. Samo parčići.
Naš specijalni reporter bio je na odmoru u Crnoj Gori. Da prostite.
Otkako je Peacock onomad, pričajući o Vlatku, pomenuo D., to mi se ime učinilo poznatim. I zaista, dok se odličnim putem Berane-Mojkovac-Kolašin-kanjon Morače-Podgorica-Cetinje-Budva-Porto Montenegro-Herceg Novi krećemo ka moru, na zadnjem sedištu našeg Punta knjavaju D. i Ognjen.
Naš specijalni reporter je bio na putovanju u Crnoj Gori. Da prostite.
Dobrodošli u Berane! Grad na obali reke Lim, ispod brda Jasikovca, čuvara vajarskog dela Bogdana Bogdanovića. Tipičan gradić kakvih ima svuda: korzo (sada se to zove pešačka zona); burek, limunada i brdo urmašica za smešne pare kod Miška; kružni tok, pumpa, autobuska stanica, pijaca (subota je pijačni dan), osnovna škola, gimnazija, bolonjski fakulteti, pristojna bolnica. Cigančići mole za cente (ili dinare), gradski pjesnik se šepuri, klonirane devojke crne kose se drže za ruke, zagrljeni momci u trenerkama šetaju ili sede po kafićima dogovarajući gde će da prebiju pedere.