Tag: projekti

GluGen epopeja, pilot epizoda: Bez naslova

Prolog

Perje dinosaura u ćilibaruZapočinjem projekat aftamackog kreiranja sadržaja pomoću frizirane RNDalice za Excel 2007/2010 (autor programskog dodatka je Miloš Babović). Kroz par dana ću vam ispričati kako sve to funkcioniše, pa da možete i sami da probate. U međuvremenu, slobodni ste da date svoje mišljenje o ovome: vaš komentar bi čak mogao da pomogne da ovo ne eskalira u ludilo.

Što se mene tiče, ja imam cilj koji je zapisan između redova u ovom tekstu. I to, da izvinete na pornografiji, funkcioniše bolje nego što sam očekivao.

Sledi tekst koji je generisala mašina od reči koje sam izvukao iz arhive Suštine pasijansa. A uskoro će da ih bude još.

Nastavite sa čitanjem… “GluGen epopeja, pilot epizoda: Bez naslova”

Lagana i spora smrt knjige (?)

Hoću li biti prinuđen da gledam kako omiljeni artefakt moje mladosti nestaje sa scene? Nadam se da neću. Mada… Mislim da mi je jasno kuda to ide. Trendu e-knjiga se priklonih odavno, a papirnu knjigu i dalje obožavam. Verujem da za mene neće biti iznenađenja.

Bioskop - predmet sećanja i pokojeg uzdaha.Kada sam bio mali, u mojoj varoši su bila dva bioskopa, pride letnja bašta na otvorenom koja je, jel’te, radila za lepog vremena. A u ta dva bioskopa… Svaki po dva filma nedeljno, po dve predstave, pride predpremijere petkom u 22, obaška matine nedeljom u 10. Filmova na svu volju: leti je bilo više filmova na izbor nego dana u nedelji! A tek retrospektive festivala! Sećam se kako sam  još 1980. godine pogledao devet od deset filmova koji su tokom desetodnevne kanonade predstavili upravo završeni FEST (za Kurosavin film “Kagemuša” nisam kupio kartu na vreme). A ako vam kažem da sam Felinijev Amarcord prvi put gledao u bioskopu u Kikindi u proleće 1981. godine, hoćete li mi verovati?… Hot smile

Danas nema nijednog bioskopa u Kikindi. Ubili ih video piraterija i globalizacija (što je takođe piraterija, što se mene tiče). Poslednje što sam gledao u bioskopu beše “Zona Zamfirova”; bilo nas je petoro u sali. Ne znam postoji li ikakav scenario da se napravi barem neki filmofilski kutak u mojoj varoši; ne nadam se nekoj skoroj promeni. Multipleksi u Beogradu i, odnedavno, u Novom Sadu još uvek nisu došli na red u agendi moje familije. Možda bi bilo drugačije kada u njima ne bi dominiralo holivudsko visokobudžetno đubre; a opet, da nije filma kao industrije, ne bi ga bilo ni kao zabave… Umetnost? Ha, ha, ha. Da se iskidaš od smeha… Green with envy

Knjiga? Tako interesantno!... Tako staromodno!... Tako tužno...Iako je zapravo digresija, o svemu ovom razmišljam kroz vizuru onoga što izvesno sledi – ili mi se bar čini da sledi, jer trendovi su neumoljivi. Elem, knjiga: hoće li preživeti? Hoće li čitanje, za nas koji imamo ideju da je to čin vredan vremena, pažnje i novca, izvesno promeniti svoje agregatno stanje? Hoće li knjiga postati ekskluzivni deo kiberprostora, a ona papirna preći u antikvarnice? Jednog dana, izvesno, to će se dogoditi. Rekoh nekom prilikom: ako se i desi, baš bih bio rad da to bude nakon što pokupim svoje prnje. E sad… Hoće li ta promena postati brža nego što bih ja to voleo da bude? Nerd smile

Samo trenutak! Pitanje ne valja! Hajde najpre da razmislimo kakva će to promena biti. Od toga zavisi da li je želim ili ne. School

Nastavite sa čitanjem… “Lagana i spora smrt knjige (?)”

Prelistavam septembarski National Geographic

Nikad dosta vremena, a ovih dana je tešnje nego inače. Moje druženje sa omiljenim časopisom je ponekad prava borba. Nedelja pre podne; nema boljeg časa za prelistavanje.

National Geographic Srbija, septembar 2011.Moram da ispovedim jednu muku. Samo u poslednjih godinu dana izdanja National Geographica, ostalo je bar petnaest članaka koje nisam pročitao. Osećam se loše zbog toga, jer svako opravdanje koje bih mogao da izgovorim zvučalo bi kao loš izgovor – što verovatno i jeste.

Moj najveći problem je u tome što svaki susret sa novim brojem uobičajeno započinje uzdržavanjem. Da se ja pitam, tek pristigli broj uobičajeno ne bi omrknuo nepročitan od korice do korice. Ali, za to mi treba neko vreme, obično duže nego što imam na raspolaganju tokom tipičnog radnog dana, i onda se prisiljavam da odložim sve što je više od pukog prelistavanja do večeri ili, češće, do sledećeg vikenda..

Baš se nešto mislim: mogao bih da krenem u novi projekat “30 dana” – recimo, mogao bih da zadam sebi da svakodnevno provedem uz National Geographic najmanje 30 minuta. S obzirom na to da je to više vremena nego što je potrebno da bi se za mesec dana pročitalo jedno izdanje, mogao bih da krenem po arhivi i da nadoknadim propušteno.

To je dobra ideja. Danas idem na put; počinjem sutra. A sad puštam Radio Paradise i otvaram novi broj National Geographica.

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam septembarski National Geographic”

R.I.P. Michael Hart

Čuo sam još prekjuče, ali stižem da odam poštu tek danas…

Michael Stern Hart (1947 - 2011)Ovo ime vam verovatno ne znači mnogo. Ali, ako ste čuli za Project Gutenberg, podići ćete obrvu: Michael Hart je utemeljitelj tog zahvata na Internetu.

Mr Hart je otišao na Neko Bolje Mesto u utorak, 6. septembra. Red je da mu barem mahnemo u znak zahvalnosti.

Počelo je davno, mnogo pre nego što je Internet dobio krila razvojem Veba: Michael Hart je još 1971. godine izumeo format ebook; bila je to dalekovida vizija u to vreme, jedna od onih kojima su se savremenici možda i podsmevali, ali koje su preživele i nadživele svu sprdnju. Ovo ime zaslužuje da bude upisano među ona koja su uobličila današnji svet.

A Project Gutenberg? Mnogo nakon što sam otkrio taj inkubator svetske literarne baštine. ne menjam mišljenje da je reč o jednom od najizraženijih humanističkih zahvata u istoriji Interneta. Bar sam ja to tako doživljavao, a tako mislim i sada: pružiti svetu znanje na uvid, pa makar onaj deo koji je danas deo svetske baštine – ideja je koju isprva nije lako apsolvirati. A razlog je prost: ta ideja je toliko veličanstvena da je teško prihvatiti da se pred vama nalazi preko 100.000 knjiga tek tako, na slobodnu upotrebu. A prosto je: okupljene su knjige kojima su istekla materijalna prava i danas su deo svetske baštine.

Još jedan mali detalj, zabeležen u posmrtnom slovu koje je objavljeno na sajtu: citat koji nas podseća kako stvari funkcionišu:

Razumni ljudi se adaptiraju prema svetu. Nerazumni ljudi pokušavaju da adaptiraju svet prema sebi. Celokupan napredak, dakle, zavisi od nerazumnih ljudi.

Prenosim još jedan citat koji sam iskopao, dakako vredan:

Ako ono što ste juče radili i danas izgleda sjajno,
tada vaši ciljevi za sutra nisu dovoljno veliki.

Neka ti je slava, Nerazumni Čoveče. I hvala ti.

Fotografija na dan? Gde god poželite!

Da, znam, niste baš oduševljeni onim fotografijama koje vam ostavljam svakodnevno kao svoja autorska (ne)dela. Hteli biste fotke koje oduzimaju uzdah, a?

Jeste li ovisnik o fotografiji, kao ja? Pohađate li resurse besprekornih fotki, kao što je to dnevna doza na portalu Onexposure (1x.com)? Ili naslovnu stranu na portalu photosig.com? Ili neke slične resurse kojih ima kvadrilion?…

Ako vam je previše da pregledate i preuzimate tolike količine, kako bi bilo da svedete svoje preglede na jednu fotku na dan, ali onako, onu koja oduzima dah? Da, ima takvih mesta.

Ovog puta vam preporučujem dva izvora po jedne fotke na dan. Samo dva, ali bićete zadovoljni. A biće toga još…

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija na dan? Gde god poželite!”

Voyager 1, 34 godine kasnije

Marinko me je podsetio, a Luka dobacuje iz prikrajka da je reč o žutoj putanji… Onaj drugi, veli, ima putanju ucrtanu plavom bojom u njegovom prikazu Sunčevog sistema.

Voyager 1, jedan od najspektakularnijih projekata istraživanja Sunčevog sistema, danas navršava 34 godine od početka svoje misije. I radi mališa još uvek, radi k’o bela lala. Stigao je u zapećak: kako javlja, Sunčevog vetra nema više tamo gde je sad, na oko 118 astronomskih jedinica od sunca (nešto ispod 1,8 × 10^10 km).

Trideset četiri godine kasnije, na ivici Sunčevog sistema, uređaji još uvek funkcionišu...

Ako vas ova tema iole zanima, već znate dosta o njoj ili pratite zbivanja na zvaničnoj veb stranici. Ako vas ne zanima, do ovde niste ni stigli, što znači da ne moram da vas mrcvarim faktografijom koju ne želite da znate. Tek, dva Vojadžera su obavila svoje misije posetivši spoljne planete Sunčevog sistema i sada kreću Golden_Recordna dalek put ka zvezdama, sve sa pozdravima Zemlje na zlaćanoj ploči i šifrovanim informacijama koje bi grupica akademika uspela da reši za jedva desetak godina. Nerd smile Šalu na stranu: kako se drugačije obratiti vanzemaljcima koji možda natrapaju na jednu od dve sonde?…

Ja čuvam jednu romantičnu zamisao o Vojadžerima: za tek nekoliko stotina stotina godina, ovladaćemo brzinama dovoljnim za ugodna svemirska putovanja, a tada će lov na Vojadžere postati najzanimljiviji sport. Možda trknemo okolo po svemiru, nađemo ih, unapredimo one poruke, pa opet ispalimo sonde iz malo jače praćke… Da do prvih zvezda idu malo brže od sadašnjih 17 kilometara u sekundi, jer ovako će im trebati 40.000 godina do najbliže zvezde.

Ako ih niko i ne nađe, eh, pa nema veze. Neka su makar poslužili kao mentalna kulisa za TV seriju i knjigu “Kosmos” Karla Sagana, što beše i ostade nešto od najboljeg što sam ikada gledao na televiziji, onoj koje nema više i koja je veličala znanje, a ne petparačku zabavu. Da vas podsetim: Saganova ekipa je imala jednu od ključnih uloga u pripremi i izvedbi ove misije.

Za mene, misija Voyager je vrhunski simbol želje za dosezanjem daljeg, novog znanja. Bez obzira na vulgarna merila koja se smatraju jedinim prihvatljivim pokazateljima stanja današnjeg društva, ja i dalje verujem da će želja za novim pobediti letargiju, a da će žudnja za znanjem prevladati krdo koje samo želi da gleda televiziju, drapa fejZbuk i obavlja niz nužnih fizioloških radnji (sasvim sigurno, kada se ne bi morali da rade, mnogi ljudi, ako ne i većina, usadili bi svoje patetične živote baš u takvu matricu).

Simbolična je i optimistična činjenica da se obe sonde još uvek odazivaju, iako je verovatnoća da otkažu poslušnost posle toliko vremena bila prilično velika. Vojadžeri se i dalje javljaju kući jednom nedeljno (i to sa snagom antene koja nije veća od 300 W) i šalju zanimljive i korisne informacije radio talasima kojima treba 16 sati da stignu do nas. Ako to nije veličanstveno, onda zbilja ne znam šta jeste…

Kako sam se skinuo s kafe

Nekada sam bio poklonik slogana “There is no such thing as too much coffee”. Danas sanjam doba kad sam tako mislio. Ovo je ispovest bivšeg kafomana.

Ima skoro dve godine da sam prestao da pušim. Razloga je bilo više: prestao sam da vidim ikakav smisao u duvanu, a bilo je i razloga zdravstvene prirode koji su sugerisali da bih mogao da se okanem. Tako i bi, i to bez po muke. kako sam prestao, tako nisam više ni pomislio na duvan… Lažem: od onda, u tri navrata sam pušio cigare (tj. tompuse), ali osim što ne ubrajam tu bahanaliju u redovne poroke, pride nalazim da je OK jer je retko i nije promenilo moj stav prema duvanu; to pućkanje je više hedonistički doživljaj nego što je realno uživanje duvana.

Količine kafe koje sam unosio u sebe su bile epske.Još od tog doba, stalno sam mislio i stalno izvrdavao da barem smanjim količinu kafe koju unosim u sebe, ako ne i da prestanem da je pijem. Srce mi nije baš u idealnom stanju, pijem lek protiv nekontrolisanog lupanja (što mi se sve češće dešavalo), a količina popijene kafe je samo dodatno provocirala taj problem.

Međutim, bio sam razvio sklonost ka kafi koja se kosila sa narkomanskom ovisnošću. Barem ja to tako danas zamišljam: bio sam velemajstor za milion opravdanja zašto bi baš sad trebalo opet popiti kafu, pa taman i da su sitni noćni sati, a da sam prethodnu kantu kafe popio pre sat vremena. Odneo đavo šalu, postalo je jasno.

A onda sam pogledao TED predavanje na temu “Probajte nešto novo tokom 30 dana“. I to je bila ona inicijalna kapisla koja mi je bila potrebna.

Nastavite sa čitanjem… “Kako sam se skinuo s kafe”

Da li ste postali žrtva previše (mega)piksela?

Tržište je neumoljivo zatrpano potrošačkom elektronikom “velike moći” koja ponekad prevazilazi logičan izbor, jer ukupan kvalitet pada. To verovatno nije nigde toliko očigledno nego kada je reč o digitalnim fotoaparatima niskog cenovnog ranga.

[EDIT — Iz potpuno nejasnog razloga, pogrešio sam, a da nisam primetio ni posle dve revizije: bio je objavljen intro pasus od jednog drugog članka, tek u crticama spremljenog za objavljivanje:

Baš me briga za algoritam, nego ovo zaista izgleda fascinantno. Bude li ugrađeno u fotoaparate, izazvaće revoluciju u potrošačkoj elektronici.

Izvinjenje čitaocima.]

Artefakti kompresije se primećuju čak i na sitnim slikama poput ove desno.

JPEG je nezahvalan format: iako najpopularniji od svih formata za slike, a pogotovo za fotografije, predstavlja mač sa dve oštrice zbog algoritama koji podrazumevaju gubitke. U određenim uslovima, ti gubici ne samo da postaju vidljivi kao ružni artefakti na fotkama, nego svaka dalja manipulacija slikom dovodi do kumulativnog efekta koji izaziva propast.

Nažalost, to je ono što vidim na mnogim fotoaparatima nove generacije. Čak i kad raspolažu (za svoj kontekst) odličnom optikom, fotoaparati ponekad kompresuju fotke pre skladištenja korišćenjem brzih algoritama. A brzo, kuso: u kombinaciji sa malenim senzorima sa previše piksela koji zbog gustine i povećanog ISO faktora trpe razne distorzije, ostaje mnogo “fleka” na slikama, pogotovo na tamnim površinama. Da bi se to kompenzovalo, u fotoaparat se onda ugrađuju neizbežni (takođe brzi, ergo vrljavi) algoritmi za kompenzaciju šuma, koji izazivaju efekat “voštane slike”. Kad se to sačuva kao JPEG, popravke više nema; fotka ostaje digitalno đubre. To posle može da se popravi samo tako što će biti drastično smanjeno, otprilike sa 12-14 Mpix na 3-4 Mpix, pa i manje. Ali, poenta je da do manje slike prihvatljivog kvaliteta dolazite putem koji niste morali da prelazite.

U prevodu na srpski: proizvođači fotoaparata od gotovog prave veresiju samo zato što je potera za megapikselima, iz nekog volšebnog i meni neobjašnjivog razloga, najefikasniji marketinški jadac u prodaji digitalnih fotoaparata. Kupili ste fotoaparat verujući reklami “čak 14 Mpix”, ne znajući da biste bolje prošli da ste kupili fotoaparat od 6 Mpix za iste potrebe.

Iz razgovora sa poznanicima koji su kupili digitalni fotoaparat, dolazim do zaključka da 90% kupaca te opreme ne može odmah da shvati zbog čega su se navukli na tanak led kupujući “silne megapiksele”. Doživeo sam simpatičnu i poučnu epizodu u kojoj me je jedan ne baš iskusan korisnik digitalnog fotoaparata uveravao da njegov džepni mališa radi “duplo bolje” nego moja šest godina stara konjina (a model star čak sedam godina), jer on ima “čak 14 Mpix”, a moj aparat “samo 7 Mpix”. A onda sam mu ispričao kako je Canon u jednom trenutku, baš u G seriji čiji fotoaparat imam, spustio rezoluciju senzora sa 14 na 10 Mpix u sledećem modelu, time drastično poboljšao kvalitet rezultujućih fotografija, a najzad tako i povratio poljuljanu popularnost te serije na tržištu… A poslednja tri modela G serije zadržavaju taj senzor.

Ovo je vredno malo duže priče.

Nastavite sa čitanjem… “Da li ste postali žrtva previše (mega)piksela?”

Najveći hitovi teleskopa Hubble

National Geographic se priseća nekih ključnih otkrića čuvenog teleskopa. Bombonica za mene.

Stubovi kreacije: najpoznatija i možda najlepša slika koju je isporučio teleskop HubbleZa teleskop Hubble je rečeno da je jedan od najbolje iskorišćenih instrumenata u istoriji nauke. Možda nikada nije naglas rečeno, ali izvesno je da je, takođe, reč o najpopularnijem uređaju u istoriji nauke, ne samo kad je reč o oduvek privlačnoj disciplini čitanja zvezda. Danas Hubble radi punom parom i dalje, iako je lansiran još 1990. godine. Smešten u orbiti na visini od 569 km iznad Zemlje, ovaj izvanredni optički uređaj je oslobođen problema smanjenja performansi zbog stanja u atmosferi (prašina, refleksija, svetlosno zagađenje, itd.). Više puta popravljan i unapređivan, teleskop je svaki put davao sve bolje rezultate osmatranja, gde su slike udaljenih maglina i galaksija izvesno najspektakularnije.

Teleskop Hubble; fotografija je izrez veće fotke preuzete sa sajta hubblesite.org.

Zahvaljujući valjanom unapređivanju optike, kamera i prateće elektronike, teleskop sad pruža bolje rezultate nego ikada pre. No, četvrto servisno održavanje, obavljeno šatl-misijom STS-125 u maju 2009. godine, poslednji je takav zahvat. Tada je Hubble poslednji put unapređen; sledeća misija, kad god se bude desila, poslužiće da se legendarni teleskop spusti iz orbite, najverovatnije uz kontrolisano sagorevanje u atmosferi.

Nastavite sa čitanjem… “Najveći hitovi teleskopa Hubble”