Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Jedan od tri najstarija astronomska sata, a jedini od ta tri koji još uvek radi, prošle godine je proslavio 600. rođendan…
Ako ste bili u Pragu, a niste videli astronomski sat na tornju na sred Staromjestskih namjesti, to je isto kao i da niste bili tamo. Nema veze, otići ćete ponovo i sledeći put obratiti pažnju.
Nego, uključite ovo u HD režimu, pustite preko celog ekrana i – uživajte.
Komentar je, kanda, izlišan.
Više o astronomskom satu u Pragu pročitajte ovde (sorry: samo engleski).
Ne prvi put, preporučujem da pohodite portal koji sadrži jedan neverovatan foto-projekat.
Kada neko uloži mnogo znanja, strpljenja i truda u projekat koji nije komercijalan (bar ne u direktnom smislu) i u tome opstane godinama, onda je to veoma vredno pažnje, a možda i poštovanja.
Sajt Opacity (u podnaslovu Urban ruins) prvi put sam sreo i upoznao pre oko četiri godine i tad sam ga predstavio na svom starom kvazi-blogu. Od onda sam mu se vraćao samo nekoliko puta, tek toliko da overim je li još u akciji. Boga mi, i te kako jeste.
Autor sajta, koji se potpisuje kao Mr Motts, dao je sebi u zadatak da fotoaparatom zabeleži napuštene građevine, usput utvrđujući ponešto o istoriji tih mesta i otkrivajući razloge za današnje stanje. No, pored tog istoriografskog pristupa, jedna pojedinost posebno privlači pažnju: galerije koje su organizovane oko svakog objekta sadrže fotografije koje su, u najmanju ruku, rezultat veoma ozbiljnog rada. U nekim primerima, slobodan sam da tvrdim, pred nama se nalaze fotografije koje oduzimaju dah. Uspešno hvatajući duh napuštenosti i propadanja tokom vremena, te fotografije imaju izraziti autorski pečat.
Da, znam: kasnim tri nedelje. Bio sam na letovanju i dao sebi oduška. Ali to ne znači da nisam mislio na NG. Naprotiv, čak sam bio u lovu na potencijalni članak…
Sad bih ja mogao da pričam kako sam osetio strašnu prazninu jer aktuelni broj nisam video na vreme. No, ja sam se u životu rešio potrebe za laganjem, pa ću reći da nisam ni osetio taj nedostatak. Jasna i ja smo napravili i uspešno sproveli plan da zujimo po Srbiji; napravili smo oko 2000 km i prepuni smo utisaka, priča i energije kojom smo napunili baterija kao malo kad. Taj format letovanja – pusto lutanje tamo-amo – trenutno nas toliko preokupira da smo već načeli planove za dogodine.
Za sve to vreme, jedan ranac sa logotipom National Geographica je neprekidno bio uz mene. I sećam se, šetajući užarenom pešačkom zonom u Kraljevu, uglom oka sam zapazio novo izdanje u jednom kiosku – i nisam ga kupio. Kad sam došao kući, pretplatnički broj je čekao u zlaćanom najlonu dva dana, doslovno, dok nisam stigao da ga raspakujem i prelistam. Sad mi je žao što nisam bio agilniji: za razliku od većine časopisa, koji preko leta pređu u lake note i trivijalne teme, ovaj broj je napakovan tako zanimljivim temama da sam broj čitao na štetu posla, koji sam morao da uradim brzo, i na štetu spavanja, kojeg mi nikako nije dosta otkad sam se vratio s puta. Ali, nema veze: vredelo je.
Uveo sam praksu: ova prelistavanja obavezno sprovodim slušajući Radio Paradise. Tako je i ovog puta.
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam avgustovski National Geographic”
Pogledajte ovaj fenomenalni video klip.
Neću da vas gnjavim komentarom. Samo, ako budete gledali ponovo, pustite u režimu punog ekrana.
(Via)
Odosmo mi na put. Tačnije, dok vi pročitate ovo, mi smo već otišli. Čudo jedno, ovo aftamacko objavljivanje sadržaja u rečeni sat.
Za vreme fizičkog odsustva koje će trajati petnaest dana i mentalnog koje će trajati bar još nedelju dana duže, zabavljaće vas sadržaji uštekovani u džuboks Suštine pasijansa. 
Za to vreme neće biti previše sadržaja koje treba čitati između redova. 
Odmorite se i vi. 
Ama, barem se opustite. 
Možda usput budem pisao nešto za blog, pa i objavljivao; ali, nemojte da sagorevate u iščekivanju. 
Opremljen sam za mobilni net, ali to je tako zbog posla na koji povremeno moram da se javim, a ne zbog SP… 
Eto: kapitulirao sam. Šta da radim: para vrti gde burgija neće. 
U prevodu na srpski, odneo me đavo. 
Plan puta ove godine je ambiciozan i podrazumeva šest etapa od kojih je najsporija ona tokom festivala Nišville, koji ćemo ispratiti u celosti. 
Pa ako baš želite da se sretnemo, potražite nas tamo… 
…Ili negde između Uba i Bajine Bašte via Valjevo. 
Ili negde na Tari, na potezu između Šarganske osmice i Perućca. 
Ili negde na dobrom mestu za fotografisanje meandara reke Uvac. 
Ili negde duž doline Zapadne Morave, bilo gde između Čačka i Ćićevca. 
Ili negde po Timočkoj krajini, na celom potezu od Knjaževca do Dunava. 
Ili na Suštini pasijansa, krajem avgusta. 
Skoro da je ispalo dobro što sam odložio ovaj prikaz: prve verzije adresa su, navodno, hakovane i nestale.
Prvo je jedna prijateljica na fejsbuku povezala link na Viva Vox Choir, zanimljivi moderno orijentisani hor iz Zemuna. Ispostavilo se da su imali 500.000 pregleda za svega par nedelja, te da je to bio dokaz popularnosti hora. Onda je klip, navodno, hakovan, pa je postavljen ponovo.
Bez obzira na rezultat i na činjenicu da je ekipa zaista napravila ludački aranžman, nešto mi je zapalo za oko: bilo je još pet-šest klipova na jutjubu, a zbir pregleda svih njih nije dostizao ni deseti deo pregleda tog klipa. I tada shvatim: ključ je u tome što je to obrada numere od grupe Rammstein; a tu grupu konzumira dečurlija za koju su jutjub i fejsbuk osnovni vidovi takozvanog socijalnog ponašanja.
Nisam bio malodušan, brz obzira na utvrđenu činjenicu da je ovo bio dobro fingiran SEO – i ništa više. 
Ekipa je simpatična i zavređuje barem malo podrške javnosti… Gledao sam dalje, pa pogledao dežurnu numeru kojom se šablonski fascinira svako ko nema vremena da sam istražuje muziku.
E, ovde sam morao da zastanem, jer je počelo da mi zvoni negde u registru sećanja. Šta beše, šta beše?… Pa da!
Ovaj online strip je nastao sasvim slučajno. Razvio se neverovatno. Jedan je od najboljih satiričnih dnevnih serijala koje sam ikad video.
Više ne znam kako sam naišao na strip Savage Chickens. Moguće je da sam našao link na nekom eklektičnom portalu ili sam negde našao unakrsnu vezu na sajtovima stripova koje već pratim. Tek – zarazio sam se momentalno.
Doug Savage je zanimljiv mladić koji nije hteo da se pomiri sa monotonim životom kancelarijskog pacova, sve sa migrenama kao glavnim začinom. Jednog dana je u afektu nacrtao karikaturu dva pileta na post-it cedulji – i tako je počelo.
Tako se i nastavilo: najčešće na jednoj, a ponekad na nekoliko nastavljenih cedulja, autor beskompromisno opisuje savremeni svet oko sebe na način čija suptilnost je baš na pilećem nivou. Ta sirovost je očaravajuća: na kraju, kako autor sam kaže, ličnosti su se spontano razvile i postale arhetipovi raznih situacija modernog života. Tu se nalaze originalne ličnosti kao što su Marketing Chicken, Zombie Chicken, Poet Bot i Timmy Tofu, ali i belosvetski poznate face poput Sigmunda Frojda, Čaka Norisa i Mr T.-ja.
Baš sam juče ispratio jednu raspravicu na temu hipoteze kako je jedna kompanija nekad tobože bila dobra, a sad je tobože zla – a ono samo čini sve što je u njenom interesu da ugodi sebi… I onda naiđoh na ovu sliku.
Možete vi voleti ili ne voleti statistiku, ona je uvek surova. I uvek prikazuje tačno to što kreator statistike ima nameru da prikaže… Pazi ovo:
U čemu je kvaka sa ovom statistikom?
Vrlo je prosto: najpre, ona dva desno su probijala led socijalnog umrežavanja. A onaj levo je regrutovao prvi ešalon korisnika među nekoličak desetina miliona postojećih korisnika naloga e-pošte u okviru iste kuće. Najzad, i jedna i druga premisa su upotrebljene kao resurs za nalaženje optimalnog načina da se izazove potražnja za servisom.
Simpatično mi je to što su mnogi neštedimice krenuli u uporednu analizu toga šta nudi fejsbuk, a šta gugao+. Pritom neki kanda ne kapiraju da to nisu servisi sa istim vektorom razvoja. Najviše mi se, pak, dopala jedna pomalo idiotska, ali moguće tačna konstatacija da će vrlo uskoro fejsbuk ostati dominantno ženski, a gugao+ dominantno muški medij za druženje. Nisam bio dovoljno strpljiv da pročitam argumente, a URL nisam sačuvao (a da ga sad tražim – neću), pa nemam link za vas. Izgleda da ćete morati da mi verujete na reč.
(Via)
Dok vi ovo čitate, ja sam još uvek na putu. Otišao sam da se sretnem sa Rasejanima, mojim prijateljima kojih ima kojekuda po belom svetu, od Sicilijumske doline do Dubaija. Vraćam se tek iza ponoći.
To odsustvo je druga priča i ide u red privatnih dešavanja. Hteo bih da vas zamolim da se naviknete na to, jer će postati česta pojava u sledećih šest-sedam nedelja. Dajem uzvratno obećanje da će svakog dana postojati makar aftamacki objavljeni prilog, ako ne i nešto malo divljije, možda baš sa lica mesta.
Ali, hteo sam da skrenem pažnju na nešto drugo. Elem, letnje je doba i ja bih malo da iskuliram, računam da sam zaslužio. Međutim, izgleda da imam previše posla, toliko da ću možda morati da preispitam staru definiciju pojma “godišnji odmor”.
Nekada je ta definicija podrazumevala objašnjenje:
Godišnji odmor (letovanje, kuliranje, vreme provedeno u zajebanciji, itd.) jeste bilo koje vreme i bilo koje mesto na planeti Zemlji koje podrazumeva vreme ne kraće od 48 sati tokom kojeg nema računara, telefona i televizora. Ono čega ima nije predmet merenja, ali načelno se identifikuje kao bilo šta što predstavlja kontru onome čega nema i ne treba da bude.
Prema nekim izvorima, proporcija fotografije je jedini neposredni atribut koji utiče na dramatičnost scene. Lično, mislim da je pre bitan uticaj na kompoziciju, ali to je rasprava koja ne bi imala smisla.
U jednoj ličnoj prepisci, postavljeno mi je pitanje zašto toliko insistiram na kvadratnom izrezu na svojim fotografijama. Najbolji odgovor je onaj koji je i najviše demagoški od svih: a zašto da ne! A dugi odgovor glasi da prilično često eksperimentišem sa izrezima raznih zadatih proporcija. To zavisi od sadržaja, kompozicije, mogućnosti da stvorim kombinaciju izreza i odnosa na slici ili, prosto, nekakvog trenutnog poricaja d anešto uradim na jedan ili drugi način.
Osim izreza 1:1, najčešći su mi 3:2 i 16:9, a retko ostavim originalni 4:3, koliko imam iz fotoaparata, još ređe koristim neke druge proporcije; slobodni izrez skoro nikad ne koristim. Nekako mi je najdraža proporcija 16:9 – kreatori HDTV formata znaju šta rade; zlatni presek je ovde najdominantnije izražen ako se koristi kako treba. A format 1:1 je stabilan i lako uklopiv, dozvoljava čak i tako blasfemične kompozicije kao što je objekat u strogoj sredini. Pride, vrlo se dobro vizuelno uklapa u raspored na stranici Suštine pasijansa, što nije za bacanje.
Nastavite sa čitanjem… “Lično iskustvo sa proporcijama fotografije”