Tag: saradnici

Ako hoćete, možete. A i ne morate

Februar 2012. godine deluje kao da ćemo ga dugo pamtiti po niskim temperaturama, snegu, vanrednoj situaciji (kao da je pa nekada i ukinuta u Srbiji?)… barem do sledeće zime.

S obzirom na to da znam da ima onih koji ne uživaju na temperaturama ispod nule i koji bi radije u kući presedeli/preležali/prespavali najhladnije godišnje doba, predlažem im dva koncerta, prema svom, isključivo egoistično svom izboru, a sve u nadi da će izbor oni stariji od mene pohvaliti, a mlađi se zainteresovati.

Potrebno je vrlo malo: dobar internet protok i par solidnih slušalica na ušima.

Nastavite sa čitanjem… “Ako hoćete, možete. A i ne morate”

Ča-ča-ča with me

Šta se dešava sa bendom kada jedan bitan jedan član krene u školu plesa…

Gremlin se već sedmi ili osmi put poklanjao publici. Laza se okrenuo prema Munji i nešto mu dobacivao, a ovaj se iživljavao je ritmički završavao pesmu, kada je Troslovni prišao unezverenom Gremlinu. Klimnuo je glavom prema Munji:

T: Znaš da je krenuo u školu plesa?

Rutina živog nastupa je dozvoljavala da se na bini pokreću i teme koje (naizgled) nemaju veze sa nastupom.

G: Znam. I Laza je, ali ćuti o tome.

T: Je l’? Nije ga valjda blam?

G: Ne’am pojma. Znaš da je… drugačiji od njih dvojce.

Troslovni je Lazu i Munju pogledao sa blagim odobravanjem. Odavno je znao da su on i Gremlin uradili pravu stvar izabravši “blizance” za bend.

G: Imam jedno iznenađenje za njih. (okrenuo se prema “blizancima” i uzviknuo) Beniking! Beniking…

Ovu pesmu su izvodili samo na probama. I to sa originalnim tekstom, a ovo…

Blizanci… Al’ zamalo!

Laza i Munja su bili blizanci za sve, osim za roditelje… hmmm… za majku. Dobro, de, i za prirodu. Ipak ih je delilo petnaest meseci.

Za svu rodbinu, bližu i dalju, oni su bili identični. Ili u najmanju ruku neverovatno slični. I po izgledu i po karakteru.

Sportacus – Magnús Scheving

Naravno, njih dvojica su vrlo dobro znali ko je stariji (makar biološki/hronološki). Znali su ko je drčniji, a ko je u stilu “govori tiho i vodi Lazu sa sobom”. Znali su ko se ne snalazi sa tehnikom, a koga će da “udari struja”. Znali su i ko kome “drži strah” kod zubara, a ko kome kad se vadi krv. Znali ko je vredniji, a ko je u stilu “Munja će to da uradi”.

Znali su ko je “lud za automobilima”, kao i da to nije onaj koji obožava rusku salatu. Ali to je baš onaj koji je “slab na plavuše”, ali ne voli “onu ribu s pravnog”. Samo su oni znali ko od njih dvojice više voli kompjuterske igrice, a da Laza više voli “papirni” sudoku. I ko se brije aparatom, a da Munja ne može ni očima da podnese žilet. Robbie Rotten – Stefán Karl StefánssonKo je ljubitelj basketa, a ko zlatnih retrivera. Znali su i da onaj stariji (hronološki) više voli bilijar, a manje šećer u kocki. Nasuprot tome mlađi (biološki) je lud za dobrim komedijama, ali je zato slab prema havajskim košuljama.

Znali su ko od njih dvojice ima bolji sluh, a u stvari to nije onaj koji je “mladi, talentovani profesor” na muzičkoj akademiji. Znali su i da je jedan od njih dvojice završio srednju muzičku za kontrabas, a da je onaj drugi svirao bas u bendu.

Čak su Troslovnog i Gremlina nekoliko puta uspešno prešli tako što se na probama benda zamenili za bubnjevima…

uTRONjaše ga

I tako, odgledah još jedan nastavak…

Već neko vreme mi HBO GO na svojoj naslovnoj stranici nudi da pogledam “Tron: Legacy”. Odolevao sam, brat bratu više od mesec dana, i konačno se nakanio sinoć. No, da bi utisak I'm going to have to put you on the game grid.bio objektivniji, veče pre sam odgledao original, izdanje povodom dvadesetogodišnjice – ispeglano ne u smislu u kom to rade Lucas i Spielberg, gde se četkicom iz scena uklanjaju oružje i cigarete, već samo s pročišćenim zvukom i slikom prilagođenim malo boljim uređajima od VHS-a i televizora s katodnom cevi.

Utisci… Eh. Dugo sam se razmišljao da li da ih skockam u vidu posta ovde. Pokušao sam da se izmaknem sa strane i pogledam na sebe i svoj način razmišljanja. Možda sam omatorio, te ne umem objektivno da sagledam bilo šta novo, već sam uleteo u modus operandi penzionera sa Kališa i sve što znam je da sedim na klupi, trolujem na novitete i kukam kako je u moje vreme bilo bolje.

No, onda ugledah Grbin post o eventualnom nastavku “Blade Runnera” i shvatih da nisam usamljen na svojoj klupici…

Nastavite sa čitanjem… “uTRONjaše ga”

Vreme

U zimsko nevreme…

ako je nekom zafalilo malo snega, možemo da mu nalopatamo malo ;)Gledam klince kako se raduju snegu. Obrazi rumeni, zažareni. Samo se oni i vide. I po par razdraganih okica. Sve ostalo im je upakovano. Valjaju se, slikaju se, trude se da “sazidaju” Sneška… Radost je veća, jer škola ne radi. A taman je nastavnica mislila da propituje lektiru.

Ne brinu oni što je pola zemlje iznenađeno snegom u februaru. I to ona polovina koja onomad nije bila iznenađena snegom u januaru. Ne brine ih blokiran saobraćaj, putevi, pruge,… Ne brine ih grejanje. Ne brine ih ni klopa, jer će ionako izbegavati da čuju mamino dozivanje.

A od nas matorih će malo ko da im se pridruži. Malo ko će i da razume njihovo radovanje snegu. Kao da nismo i sami nekad imali taj osećaj.

Znam, vreme nas gazi, al’ to mu je posao. Ne znam za vas, al znam da je moj trenutno posao da izletim napolje i pridružim se klincima. Vidimo se u snegu! Winking smile

Do kraja sveta

Ne znam da li je ikada pre ili posle skupljena jača ekipa za neki soundtrack…

Wima Wendersa sam, kao i većina njih van nemačkog govornog područja, primetio kada je izbacio “Paris, Texas“. Mogu sad da se pravdam kako me je privukla muzika koju je radio Ry Cooder, ali za to sam morao da sačekam još dve godine i sasvim drugi film, “Crossroads“. Kao Omottrinaestogodišnjak, išao sam da gledam PT prvenstveno zbog Nasstasje Kinski… Oooovaj, zbog njenog glumačkog umeća, naravno.

Iako je Wim snimio još četiri filma u međuvremenu, sledeće što sam pogledao bio je “Until the End of the World” iz 1991. Koji me je potpuno oduvao. Svet pred apokalipsom, cura koja se izgubila na putu i sreće tipa koji snima svet oko sebe čudnim uređajem, kojeg pokušavaju da se domognu sve moguće obaveštajne službe. Malo SF, malo road movie, odličan William Hurt i pored njega Sam Neill i Max von Sydow koji su, a šta drugo nego odlični kao i uvek. No, ovo nije priča o filmu – da vam ne kvarim eventualni doživljaj spoilerima, uzmite pa gledajte. Ovo je priča o vanserijskoj muzici…

Nastavite sa čitanjem… “Do kraja sveta”

Još jedan izuzetak

Nisam neki ljubitelj Elvisa, a još manje njegovih imitatora, uglavnom luzera. Ali ovog rado ubacim u plejlistu-u…

Ne znam tačan razlog zbog čega mi je the King izuzetak. Izbor pesama (nisam primetio nijednu Elvisovu), aranžman, dobra produkcija, sve to skupa ili nešto četvrto. Tek, dajem vam na sud deo njegove diskografije.

Ne samo da za njegove pesme nema spotova (bar ne u onom konvencionalnom smislu), nego ni youtube ne daje neke “bogznakakve” preporučene linkove kad kojim slučajem natrčite na neku pesmu. Ruku na srce ni nadimak mu nije nešto originalan… Winking smile

tresi glavom, tresi glavom, tresi glavom,...Ovde ostavljam linkove za pesme, koje su mi pri ruci. Nadam se da ću vas zaintrigirati da pronađete i ostale…

  1. Rolling Stones – Sympathy For The Devil
  2. Bob Marley – No Woman No Cry
  3. John Lennon – Working Class Hero
  4. AC/DC – Whole Lotta Rosie
  5. Nirvana – Come As You Are
  6. …

Gurnite sve ovo u neku plejlistu. Nećete se pokajati.

P.S.
Nikako, nikako, nikako i nipošto nemojte parati uši njegovom verzijom pesme “Whiskey in the Jar”. Žalosno je koliko jedan Irac može da unakazi irsku pesmu… Sad smile

Muzičko obrazovanje u predškolskom uzrastu

Sredinom decembra smo od vaspitačica dobili spisak pesama koje bi Aleksa trebalo da nauči do novogodišnje priredbe. Dobro, ne baš da nauči, ali da mu budu poznate.

stairway to heavenGledamo supruga i ja spisak pesama i jednu odmah prepoznamo. Za ostale ni čuli nismo. “Što nema u vugla ima u Gugla”, kako rekoše pametniji, pa nađosmo ovu Disappointed smile, ovu Eye rolling smile i ovu Thinking smile. Obradovali smo se kô onomad kad smo čuli da je veronauka (skoro pa) obavezni predmet u osnovnoj školi.

Na spisku nas je iznenadilo i prisustvo pesme kojoj tu nije mesto (k’o da ostalima pa jeste). Who me? A dete u međuvremenu peva nešto što posle dužeg vremena uspevamo da razaznamo (toga nema na spisku, ali vidimo da je već dobro zna) Shifty.

Ej, gde li su nestale one dečije pesme!? Aleksi, ali verovatno i drugim njegovim vršnjacima, draže su pesme “onog starog čike”, a pred Novu godinu svakako i pesme sa Deda-Mrazom u glavnoj ulozi. A bojim se da će kućna play-lista ubrzo biti “poklopljena” raznim “vanjskim” uticajima.

S druge strane, raduju nas momenti kada prihvati pesmu za odrasle koju prvi put čuje. Tako je, na primer, pokazao i da se može fino đuskati i dok si sputan u dečijem sedištu. A uz ovu ne đuska, nego je peva. Onoliko koliko stigne… Flirt male

Kradljivci svih zemalja, ujedinite se

Ovih dana navršava se 25 godina kako je izašao singl Smithsa “Shoplifters of the World Unite”.

Morrissey je više puta tokom godina pomenuo da mu je ovo omiljena pesma benda. U nekim delovima podseća na pesmu T.Rexa “Children of the Revolution”, u drugima na “The Boys Are Back In Town” od Thin Lizzy – nije začuđujuće jer i Morrissey i Johnny Marr obožavaju rad Marca Bolana i Phila Lynotta. Možda jeste tako, možda nije… uostalom, utvrdite sami:

Pa dobro, neki kažu i da njihov “Money Changes Everything” liči na Ferryjev “The Right Stuff”… možda zato što je matori Brian veoma cenio Marrovo kompozitorsko umeće, pa ga je zamolio da mu, uz sitnu nadoknadu s par ništica, Johnny prepusti muzičicu za njegov budući veliki hit. To je bio i jedan od razloga raspada Smithsa, no to je već druga priča.

Nastavite sa čitanjem… “Kradljivci svih zemalja, ujedinite se”