Tag: sport

Ono što ne može da se kupi u foto-radnji

Svako ko iole nešto zna o fotografiji i prati današnja zbivanja, dobro je upoznat sa time da je digitalna tehnologija svojim kapacitetom i kvalitetom najzad stigla tamo gde smo ostavili analognu. Štaviše, postoje oblasti bavljenja ozbiljnom vrhunskom fotografijom u kojima je učinjen značajan pomak u rezultatima upravo zato što ova tehnika daje nešto od kvaliteta koji ona ranija nije mogla.

Primera radi, trojica majstora fotografije koji su junaci ove priče koriste Nikon D4s, spravu koja u režimu dinamičkog fokusa može da izvede jedanaest tehnički savršenih ekspozicija u sekundi. Međutim…

Nastavite sa čitanjem… “Ono što ne može da se kupi u foto-radnji”

Sedam za sedmicu (3-140..146): 17-23. nov. 2013.

Pre nego što ovaj projekat učinim bespovratno nepopravljivim – a moram priznati da je na granici da postane nepopravljiv – hajde da makar nadoknadim onaj materijal koji je već bio predviđen za projekat “jedna na dan”. Ovog puta, sasvim flagrantno, treću nedelju dana bavljenja fotografijom u novembru pokrivam ulovom sa dva dana praćenja sedeće odbojke, trenutno jedinog sporta koji pratim.

Jedna na dan, pa sedam puta (od 3-140 do 3-146): 17-23. novembar 2013.

Verovatno sam već pominjao: volontiram kao vebmaster sajta OKI “Feniks” iz Kikinde, a pride fotografišem utakmice i turnire kad god je to izvodljivo. Već sam ušao u neke tajne tog sporta, pa mi nije teško da pokrijem dešavanja foto-pričom. Dva turnira koja su održana u Kikindi 16. i 17. novembra poslužila su mi da prvi put angažujem Dugu Cev na takvom mestu. Osim tehnike fotografisanja koju mi 200 mm obezbeđuje, bila je to prilika i da savladam neke nove momente u scenariju fotografisanja. Nije bilo lako, jer sala u kojoj su turniri održani nije dovoljno prostrana, ali odlučio sam da to ne koristim kao opravdanje, nego sa se snađem kako znam i umem. Bilo je zanimljivo.

Nastavite sa čitanjem… “Sedam za sedmicu (3-140..146): 17-23. nov. 2013.”

Pleše kao da ga niko ne gleda

Tokom poluvremena, frtalja, bemliga kako već zovu te pauze u američkom fudbalu (onom što se igra rukom i što zaskaču jedni druge, što ih tobože opravdava jer su odeveni kao idioti) postoji običaj da lokalne kamere love razne zanimljivosti po publici, kako bi metodom perpetuum mobile (koji su u Americi odavno već izmislili, iskoristili, potrošili i bacili) zabavljali, kako ono glasi dežurna zamenica u ovakvim prigodama, istu.

Ponekad ulove zicer. Sledi video zapis.

I da se razumemo: ovo je viši cilj. Izdržite dva minuta ove muzike. Suština pasijansa vam obećava refundaciju za mentalnu patnju koja bi mogla nastati tom prilikom.

Burazeru, ne znam na čemu si, ali ‘oću i ja malo.

Ovisnici o padovima

Svog straha od visine se neću rešiti nikad, jer to je neizlečiva stvar. No, na neki perverzan način uživam u ovom. A koliko tek ti ljudi uživaju, pokušavam da dokučim.

Ovo su oblici skakanja koji se nazivaju base jumping (ne znam da li uopšte postoji neki odomaćen prevod) i oni koji to upražnjavaju čine posebnu kategoriju među raznoraznim skakačima. Zajednička je ovisnost o adrenalinu, verovatno.

Sve je zanimljivije kad je usporeno…

Hm… Da proverimo.

Izgleda da je lik u pravu.

Jedino, nikako ne mogu da ukapiram: zašto, ali ZAŠTO moraju da povezuju te video zapise sa tako agresivnom, nimalo prikladnom muzikom? Je li to neki šablon? Pravilo? Fetiš? Kao, ako je muzika tako glasna i agresivno intonirana, onda je ukupan utisak bolji? Not.

U prvom licu, na prvi pogled…

…kao da za drugi pogled ima vremena. Vežite se: polećemo, slećemo, letimo, bemliga, tako nekako.

Ja još uvek ne znam kako se ono beše zove osoba koja upražnjava parkur. Kažu da nije parkurac, a ja verujem. Uglavnom, ako niste pretrnuli dok ste ovo gledali, možda je vreme da probate. Ali nemojte posle mene da optužujete da sam vas podgovorio. Ja imam problem i na stolicu kad se popnem.