Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Reč “change” na engleskom jeziku ima dva uobičajena značenja: “promena” i “sitan novac”. Mislite na ta dva značenja i zapitajte se koje od njih traži prosjak koji je glavni junak ove priče.
Potrebno je tako malo da biste učinili promenu u životu nekoga do koga vam je stalo. Učinite jedan mali, malecki korak već danas. Biće dovoljno.
Danas je 125 godina od rođenja velikog meksičkog umetnika, kralja murala, i Google je u to ime lansirao prikladni doodle.
(Ne, ovo stvarno ne smem da propustim – Jan Vennegoor of Hesselink ima da svisne od zavisti… Pazi sad:) Dijego Marija de la Konsepsion Huan Nepomuseno Estanislao de la Rivera i Barijentos Akosta i Rodrigez je rođen 8. decembra 1886. u Gvanahuatou. Ono malo što piše o njemu na Vikipediji na srpskom uglavnom je i dovoljno kao faktografija (više ima da se nađe na engleskoj verziji članka). Tek, valja što pre stići do pregleda njegovih radova, a za to vam preporučujem da skoknete ovde i ovde.
Ovako ja zamišljam najbolji cirkus u 21. veku: potpuna umetnost uz dozu nesvakidašnjeg.
Savršeno.
Da vas priupitam nešto: koliko je potrebno da traje film da bi postao remek-delo?
Kako stoje stvari, dovoljne su četrdeset dve sekunde.
Pozdrav filmadžijama i svima onima koji to žele da postanu.
Kako biste definisali momenat? Da ne kažem – trenutak? Šta je to? Kako ćete opisati to trajanje? Will Hoffman je dao svoj odgovor na način koji je njegov izraz: filmskim jezikom.
Drage filmadžije i oni koji želite to da postanete: tako se to radi.
Kada me je jedan prijatelj uvukao u fotografske vode pre nekoliko meseci, jedna od dilema pred kojom sam se našao je koliko je dozvoljeno menjati fotku kasnije u obradi? Pitao sam ga da li se to može nazvati fotografijom ako sam bilo šta brljao posle pritiska na okidač? Brzo me je razuverio, argumentom da je najvažnije ono što na kraju predstaviš svetu kao svoj izraz, bez obzira na međuprocese – uostalom, klasični fotografi su decenijama muljali hemikalije kako bi na papiru postigli odgovarajući prikaz.
Sandy Skoglund je otišla korak dalje (ili bliže, ako gledamo hodogram). Pošto svetovi koje ona fotografiše postoje samo u njenoj glavi, a u doba kada je rešila da ih predstavi ostatku sveta nije postojao Photoshop, rešila je da ih sama sagradi kako bi mogla da ih zabeleži na fotografskom papiru.
Mogao bih sad da razglabam na temu primene kontrasta u njenim fotografijama, isticanja mnoštva neonskim bojama, kompozicije, itd… Bolje je da sami gledate njena dela, ne treba vam bolji kritičar do vaših sopstvenih očiju.
“Isijavanje” nije dobar prevod. Igra reči je takva da ne mogu brzo da korigujem značenje i zato namerno neću da prevodim ime filma.
Pitanje na koje niko od nas neće moći da odgovori: koji je najbolji film Stenlija Kjubrika? Kako me sustižu godine, to sve bolje razumem da su takva pitanja oksimoron. Beznačajna su po svojoj prirodi samim tim što reditelj kakav je bio Kjubrik nije pravio uporedive filmove. Uostalom, slobodni ste da pokušate: preberite po opusu velikog reditelja i nasumice izaberite bilo koja dva filma, pod uslovom da ste ih gledali, a zatim budite slobodni da nađete paralele (lele, lele 
).
I, šta velite?
Paths of Glory i Dr Strangelove? 
Spartacus i Full Metal Jacket? 
Barry Lindon i Eyes Wide Shut? 
Lolita i A Clockwork Orange? 
2001: A Space Oddyssey i The Shining?… 
Ne ide. Prosto i jednostavno: ne ide.
Nastavite sa čitanjem… “Kako je pravljen film “The Shining””
Saznao sam tek dva dana kasnije.
Ivo Eterović, majstor fotografije, preminuo je u Beogradu u četvrtak, 24. novembra. Vest je objavljena tek u petak, 25. novembra, a do mene je stigla danas.
Baš da ne prepričavam ono što imate u svim vestima. Upamtiću ga kao jedno od prvih velikih imena fotografije u počivšoj Jugoslaviji; za njega sam znao pre nego što sam znao za Tomu Peterneka ili Vicana Vicanovića. I to nije bilo zato što je Eterović bio “lični fotograf” Tita i Jovanke, nego kroz maglu pamtim jedan intervju sa njim u foto-odeljku “Tehničkih novina” negde u vreme kad sam bio osnovac, beše to u drugoj polovini sedamdesetih… Ako to uzmem kao neko merilo, onda je Ivo Eterović bio prvi fotograf od koga sam ikada “kupio” neki trik. U tom razgovoru je objasnio da klasične fluorescentne svetiljke lažu svetlomer i da je potrebno otvoriti blendu za broj više, ponekad čak i za dva broja. To sam upamtio zauvek, pa i koristio; bio je u pravu.
Umetnik je ostavio za sobom dvadesetak monografija, od kojih je čak sedam o Beogradu. Rodom Splićanin, oduvek je isticao da obožava Beograd, u kome je živeo od 1959. godine do smrti. Video sam samo jednu od tih monografija, ali i nju površno i ne sećam se naslova; bila je starijeg datuma.
Slava majstoru.
Mala video-ekstravaganca. Jedna od boljih koje sam imao prilike da pogledam u poslednje vreme…
Video je sjajno urađen, ideja je briljantna, nego me nešto drugo brine…
Hoće li naša deca “putovati” samo ovako? Šta će biti sa pravim lutanjem po svetu?
Dolazi ono doba godine kad se prave rekapitulacije. Mnogi to zaključe u novembru kako bi urednici mogli da završe posao do kraja godine. Tako i ovo…
Ostalo je još nekoliko dana do zatvaranja takmičarskog foto-konkursa jednog od najprestižnijih časopisa na svetu. Imati fotografiju koju National Geographic prihvata, predmet je posebnog prestiža. A kakve fotografije se tu nalaze, teško je poverovati na prvi pogled: jasno je da je i vrhunskim profesionalcima veoma stalo do toga da se nađu u biranom društvu.
Portal The Atlantic je, po starom običaju, napravio selekciju fotki sa ovogodišnjeg NG konkursa od koje će vam zastati dah. Mislim da nema potrebe da pričam mnogo. Tek, preporučujem da prebacite izbor na rezoluciju 1280 tačaka ako imate čestit monitor i dobar protok na netu.
Obećao sam sebi: jednom, ama jednom ću imati fotku vrednu za slanje na taj konkurs. Ne, ne bih se nadao ičemu, ali prosto da zadovoljim estetski kriterijum. To je vredan cilj i ja ću mu težiti.
(Via)