Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Od jednog do drugog deli nas samo jedan mali korak u pogrešnom smeru. Štaviše, ponekad je dovoljno da se zateknete na pogrešnom mestu. Ili u pogrešno shvaćenim okolnostima.
Važno je da ne klonete duhom. Eventualno da ponesete veći kišobran ako baš morate da iskačete iz aviona.
Jedna grupica dobrih momaka (momci u duši, inače sve ozbiljni ljudi) često se okuplja u blizini Suštine pasijansa. Budno motre šta se dešava i često komentarišu priloge. Pride, neki od njih su agilni i toliko da mi se direktno obrate, pa onda razvijamo diskusije u svim smerovima.
Pre nekog vremena, razvio sam pakleni plan da iskoristim svaku priliku da dovučem te dobre momke (momke u duši, inače sve ozbiljne ljude) sa ove strane tezge na Suštini pasijansa. Da vide malo kako je to.
Jedan od tih dobrih momaka (momaka u duši, inače sve ozbiljnih ljudi) je i Boris Bjelošević, koji se osvrnuo na jedan zanimljiv pesmičuljak koji je prošao kroz pedesete, šezdesete, sedamdesete i, gle vraga, osamdesete. Đavo ga ter’o da mi pošalje mail, sve misleći da ću ja da preuzmem temu. Jok, bato: ta tema je tvoja, izvoli mikrofon, rekoh mu.
Udovoljio mi je.
– * –
Naleteh na TV-u na deo pesme. TV mi inače služi kao radio, pa mi privuče pogled tek kad je pre toga privukao sluh.
Zastanem, slušam, uživam. Uvek tako uradim kod ove pesme. Grba Neko bi rado brže-bolje pobegao od ov(akv)e pesme; i ja bih da sam je čuo u izvedbi New Seekersa.
Baš kao da su pobegli sa nekog takmičenja za Pesmu Evrovizije s kraja prošloga veka.
Jeste prošla Noć veštica – ili kako se već to naziva kod nas – ali ovaj kratki film je baš od onih pravih za tu priliku.
Priznajte da niste očekivali. 
Dobro de, nije tu samo voda posredi, i tuš čini svoje.
Ovaj obrt na kraju me je potpuno ućutkao. I zato nemam komentar.
Pogledajte. Prenesite dalje.
(Via)
Sledi Noć veštica u Americi, a kao što je poznato – Ameri misle da sve što oni obeležavaju predstavlja globalni praznik. A ako je i globalni praznik katoličkog sveta, kao što je to Dan Svih Svetih, onda će se Ameri već potruditi da naprave globalni trgovački cirkus od toga.
U međuvremenu, Google je spremio blesavi doodle u obliku animacije iz fotografija. Na ovoj mini-burleski, googleri su se skupili u dvorištu Googleplexa, pa opal’ po umetnosti izrezivanja velikih ludaja.
A onda je pao mrak i ludaje su osvetljene iznutra…
Ne znam čija je to muzika, ali me previše podseća na Orkestar za svadbe i sahrane. Pa ko zna, možda i jeste. Nije dovoljno brzo da bi zvučalo kao neki Rumuni, a dert je suviše istočno obojen da bi to bio Gogol Bordelo. Evo celog klipa na jutjubu, pa slušajte:
Ako neko zna čija je to muzika, neka prijavi ovde.
Ovaj uslužni prodavac bi trebalo da dobije nagradu za radnika meseca.
Osim što nije uspeo da otkrije šta škripi…
Za slučaj da ste danas propustili Zaharijevu emisiju na B92, evo jednog jednako poludelog domaćina kao doza za nedeljno prepodne.
Nije čovek kriv: ko od paora nije pobudalio do sada, taj nije normalan. Tako da se svodi na isto.
Moj drugar i saradnik Miloš Babović je pohodio izuzetno zanimljiv koncert: Pat Metheny Trio, preksinoć u centru Sava. Zamolio sam ga da napiše kratki izveštaj i podeli ga sa Suštinom pasijansa. Odgovor je pred vama.
Poruka lične prirode. Odeš na biletarnicu, kupiš karte za deveti red po sredini, istreseš 2000 dinara po komadu… i zatekneš miksetu između sebe i bine. Barabe nezasite.
Festival. Koncert Peta Metinija je održan u okviru turneje njegovog trija, kao prvi koncert Beogradskog jazz festivala. Na svečanom otvaranju publici se obratila Njegova Ekselencija Ambasador Portugala Luis de Almeida Sampajo. Portugalski jezik je zanimljiv po tome što je odnosna frekvencija pojavljivanja samoglasnika i suglasnika veoma slična srpskom – ali to nije uticalo na Njegovu Ekselenciju, koji je posle posle sjajnog početka („Dobar dan“ u 19:34) nastavio na engleskom, usput odajući ogromne potencijale Njegove Ekselencije na polju ruskog jezika.
Trač. Kakav bi to koncert bio da iz dobro obaveštenih izvora nije stigla informacija o velikom besu zvezde spram organizatora koncerta (novouređeni Dom Omladine) do nivoa isterivanja iz sobe i odbijanja prevoza uz ritualne reči „Odlazite, moram da vežbam!“. Napomenimo ovde da je Pat Metheny muzičar koji energično zahteva da koncert počne onda kada je zakazan, što nastavku priče daje posebnu dramatičnost.
Bubiša. Mikrofon je preuzeo (nakon vojvodoserdarske najave „Beogradskom jazz festivalu je čast da ga otvori…“) proslavljeni Vojislav Bubiša Simić. Takva legenda ima šta da kaže, pa je to i učinio. Petnaest minuta je Bubiša frazirao (zli jezici bi rekli guslao) o Dizzyju Gillespieju, ponoćnim jam sessions, divnoj beogradskoj publici i sličnim stvarima, ubedljivo dokazujući da mu treba dati kolumnu u Politici. Tokom govora publika je uživala u zamišljanju Methenya koji cupka, i organizatora koji likuje.
Koncert. Pet Metheny je izašao na binu, praćen ovacijama obukao Ibanez PM 1000, razoružavajuće se osmehnuo, rekao bezglasni „Thank you“ i prizvao basistu, Larryja Grenadiera. Počelo je lagano, dok je sedokosi čovek za miksetom strpljivo izvlačio iz akustike Sava centra šta se može. Duo je odsvirao tri pesme, posle čega im se pridružio bubnjar Bill Stewart, čija su sola prijatno razbijana na segmente.
Nastavite sa čitanjem… “Pat Metheny u Beogradu, 27. oktobar 2011”
Lumpovanje, dernek, ždranje uz muziku ili kako god vam se dopada… Ako ste iskusili, blago vama. Ako niste doživeli, blago vama. Kako god, računam da bi bilo bolje da prećutim neka iskustva. 
U međuvremnu, pustićemo Miru Banjac, za koju rekoše da je o kafani više znala od nekih svojih pajtosa iz Ateljea 212, da nam objasni kako se to radi.
Jedino je muka sa tim preduslovima… Ko će biti pametan da sve postigne…
Svi smo voleli grupu The Shadows, svi volimo bar jednu temu koju su ostavili za sobom. Uticaj ovog čoveka na autentični gitaristički zvuk rock’n’rolla je, jednostavno, nemerljiv. Danas mu je sedamdeseti rođendan i red je da mu posvetimo nekoliko minuta.
Hank Marvin je jedan od autentičnih evangelista rock’n’rolla. A posebno: ako je kompanija Fender nekome dužna za proboj na britanskom ostrvu, onda je to on. Marvin je bio prvi upadljivi gitarista Velike Britanije koji se opasao Stratocasterom i učinio da i drugi požele tu gitaru, do dan danas neprevaziđenu po svojstvima. Ono jeste, toj priči je kumovao Cliff Richard, kada je poklonio jedan komad Hanku Marvinu nakon što su ga The Shadows (u tom času još uvek The Drifters) pratili na fenomenalno uspešnoj turneji po Americi… Ali, ne mari detalje… 
Važna je muzika, reći će Hank Marvin.
Sve, sve, ali taj zvonki i nezaboravni zvuk koji prodire direktno u srce:
Eh… “Apache” beše prvi Top 20 singl Shadowsa… od 35. Slovima: trideset pet. I još trideset četiri u radovima sa Cliffom Richardom!… Ako to nije uspešna karijera, onda ne znam šta jeste uspešno. Kakva karijera!
Ima toga još! Hajde da malo pročačkamo tu fonografiju…
Nastavite sa čitanjem… “Happy 70th birthday, Mr Hank Marvin!”