Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Najpre ćete pomisliti da nije vredno devet minuta vašeg vremena. Onda ćete se zainteresovati. Onda ćete i sami usporiti svoje disanje.
U nekim trenucima ćete pomisliti da nije istina. A onda će sam umetnik na kraju razuveriti sve neverne Tome.
Kada pogledate ovo, oni žongleraji sa lopticama će vam ličiti na obični ping pong.
(Via)
Ma, komandni lanac je čudo! A kad se setim kakvi balvani su meni bili starešine u vojsci, ovi su još zlatni.
Stari vic dramatizovan u fenomenalnoj izvedbi. Obratite pažnju na dužinu kadra.
Fenomenalno.
Mada se svodi na isto.
Hteo sam da napravim ceo presek, ali to ću uraditi kad dođe red na matični album u priči o mojih 125… Za večeras, tri prelepe arije iz poznate rock opere…
Jesus Christ Superstar (1970) je za mene važan album. Ispričaću vam jednom. Pošto su već kasni sati, ne mogu da puštam muziku glasno, a tu rock operu iz principa neću da slušam na slušalicama. Zato biram tri tihe arije, tri remek-dela. Ova tri klipa su iz istoimenog filma, snimljenog 1973.
Prva arija je priča o dilemi koju Marija Magdalena imala još otkad ju je Isus poveo sa sobom. Sada sluti kraj i preispituje svoju ljubav prema Hristu. Peva fenomenalna Yvonne Ellyman.
Znate li šta je to camera obscura? To je prastari koncept koji je tek u 19. veku pretvoren u fotoaparat.
Reč je o potpuno zatamnjenoj sobi (camera obscura i znači tamna soba) koja na jednom zidu ima rupu nevelikog prečnika. Pod tim uslovima, slika spoljašnosti se projektuje u obrnutom smeru na suprotnom zidu.
Prema podacima koje navodi članak na vikipediji, camera obscura seže barem 2500 godina u prošlost. Navodno, prvi koji je primetio taj fenomen je Mo-Ti, kineski filozof. Postoje beleške da je Aristotel slučajno primetio fenomen obrtanja slike, a Euklid se poslužio nečim sličnim da bi dokazao da se svetlosni zraci kreću pravo (a onda je došao Ajnštajn, ali to je neka druga priča).
Još zanimljivih podataka ćete pronaći ako guglujete. Ovog puta vam skrećem pažnju na jednu od savremenih rekonstrukcija: camera obscura uopšte nije tako nedostižna za izvedbu! Pogledajte ovaj video klip.
Eto čime se bave zaposleni u National Geographicu u radno vreme! C, c, c, c, c! 
Kakva su to vremena došla, zaboga miloga.
Jedino mi nije jasno šta ako se sistem zaboboči, prekine se update na pola posla ili se zezne firmware.
(Via)
Kako se budi mačak Toša? Budite obazrivi, može da bude prgav.
Zašto ga gazdarica davi i budi, to nismo skontali. Verovatno gaji neke suicidalne tendencije.
(Via)
Prošlo je možda dva-tri meseca od poslednjeg slušanja. Kako god okreneš, ovo delo ulazi u stalni sastav najvrednije muzike koju držim blizu.
Znam da ima relativno mnogo onih koji ne vole Neila Younga. Šta ću im ja: najteže mi pada kad čujem da ga ne vole zbog unjkavog glasa. Dobro de, NY sigurno ne bi prošao prijemni za kakav belcanto, ali on obitava u žanrovima koji nisu imperativ lepe muzike. To tu muziku ne čini ništa manje vrednom. I značajnom.
Četrdeset pet godina karijere u kojoj ima ključnih sadržaja za tri debele karijere, a padova nema. Neil Young je jedini pripadnik rock’n’roll provenijencije koji još uvek pamti čemu rock’n’roll služi, pa je tako usput javno pozvao na opoziv američkog predsednika, usput ga nazivajući imenima koja je svakako zaslužio, ali niko drugi nije imao muda da ih izrekne. ako niste slušali Living with War (2006) kad se pojavio, propustili ste možda najveći događaj u rock muzici u 21. veku. Nastavite sa čitanjem… “Neil Young – Le Noise”
Dobro de, ovo su kućni snimci, a šta god tvrdili na blogu Ravno do dna, zna se da Branimir Džoni Štulić drži jednu akustičnu Martin gitaru u svojoj sobi.
Dakle, ima tamo jedna stranica od pre nedelju dana na kojoj je pohvatano šest pesama koje su ko zna kad i ko zna kako procurele iz Džonijevog dobrovoljnog progonstva.
Aj-ši, aj-ša, jebat’ ga, konja jaše subaša…
Nastavite sa čitanjem… “Da vam ne promakne: Johnny ponovo u sedlu”
