Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Verujem da ste već bili u prilici da vidite montaže raznih kratkih detalja iz milion filmova ili epizoda raznih TV serija, gde se neka replika ponavlja do besvesti. Ja sam ih video mnogo, sve češće prekidajući pre kraja. Poput video-zapisa mačića i kučića, bila je to tema koju sam izbegavao da ostavljam na ovom mestu, međutim ovog puta sam odustao od tog principa, jer ovo je…
…jer ovo je fascinantno. 
Ma, mogu da se opkladim da ste barem jednom do sada čuli poneku bajku o sestriću pašenoga od zeta vaše kume koji je otišao u pustu Ameriku, zaposlio se kao perač prozora i postao miliJoner. Da li je to baš tako?…
Što se mene tiče, hvala lepo. Ne bih izašao na sims ni za 200 dolara po prozoru, a ne za 20.
Priča iz NY Timesa je ovde.
(Zapravo, seća li se ko od vas te angažovane TV produkcije?)
Uglavnom, preduzimljivi ugostitelj iz zabačenog kraja doneo je odluku da malčice osveži ponudu večernjih programa…
Međutim, pravi obrt se dešava posle oko sedam i po minuta, kad jedan od upitanika odluči da objasni Kamenku Katiću svoje jade. Ne zna taj ni šta je offtopic ni šta je trolovanje ni ko su to hejteri… Uostalom, to tada nije ni postojalo, a engrpski nije bio na zavidnim visinama kao danas.
Prava nedeljna šema. Pa to ti je.
Ima već tri dana otkad sam otkrio ovo čudo, ali i dalje ne znam šta da mislim o tome. Da li čovek oseća kompulsivni nagon za radom ili je genije, ja ovog časa ne mogu da kažem.
Evo o čemu je reč.
Da, dobro vidite: polučasovna verzija filma Blade Runner (1982), jednog od najznačajnijih u žanru naučne fantastike, rekonstruisana posredstvom 12.597 minijaturnih akvarela složenih u niz koji čini animirani zapis.
Presudite sami.
[Imamo EDIT na dnu]
Kometa ISON nije uspela da prođe pored Sunca. Raspala se sinoć pre nego što je stigla u tačku perihela. Da vidimo šta su zabeležili dežurni reporteri.
Mada, ja mislim da NASA nema pojma. Ovi iz _urira su lepo objavili kako jeste: kometa je obišla sunce i nestala. Da, tako je bilo, sigurno. Znaju ljudi.
[EDIT 29.11.2013 18:00] E, jebote, znaju! Izgleda da je parče preživelo i nastavilo put!
Hajde da ispratimo mali eksperiment: napravljena je video-skica kako bi to bilo kada bi se neko ponašao onako kako se ponaša tipični (da ne kažemo “prosečni”, jer ko voli da je prosečan!) predstavnik vrste Homo Sapiens na fejZbuku.
Aha, šta sad velite?
Postoji li mera? Znate li tu meru? Pozabavićemo se tim pitanjem kroz dan-dva na Suštini pasijansa.
Svi mi znamo ovo vrlo dobro, ali nije zgoreg da se ponekad prisetimo.
Za sva vremena… Pogotovo ona kvalifikacija na kraju koja, onako usput, opisuje dvojicu autora Suštine pasijansa.
Tu je negde i ceo crtać.
“Ja volim fotografiju, ali zapravo nisam zainteresovan za sliku. Postoji razlika između slika nečega i slika o nečemu. Ja želim da pravim slike o nečemu”, kaže Donald Weber.
Nakon što je, u više navrata, dugo vremena proveo istražujući fotoaparatom posledice katastrofe u Černobilju, marta 2011. godine je osetio veliki nagon da ode u Fukušimu nakon jedine nuklearne katastrofe koja se obimom, strahotom i posledicama približila onome što se desilo u Ukrajini 25 godina ranije (pride, ozračivanje je bilo tek “šlag na tortu” posle strahovite prirodne katastrofe – snažan zemljotres praćen cunamijem). Čak, rekao je sebi: “istražićeš ovo ili ćeš prestati da se baviš fotografijom”.
Pogledajte razgovor praćen slikama koje je Donald Weber napravio pričajući o katastrofi i pokušavajući da nađe odgovor na pitanje: da li je nauka Ahilova peta čovečanstva?
Potresno.
Prosta zamisao, dobra izvedba, krajnje moguć rezultat: sastavi dvoje stranaca u bazenu sa loptama i daj im šlagvort. To je sve.
Kao da treba više od ovog.
Kada ste poslednji put stekli prijatelja?
Ne znam za vas, ali moj rukopis je katastrofalan. Često mi je trebalo toliko vremena da rastumačim šta sam napisao da sam morao prvo da naučim lekciju ne bih znao šta bi bilo moguće da sam napisao. U tom pogledu, beleške su zadovoljile svrhu. Ali, šta kad same beleške služe kao jedina građa?… Jedan se dosetio.
Izgleda da im se nije svidelo. Prvo su se smejali, doduše, bar se tako čini. Ali ne znam koliko dugo bi to opstalo…
Nastavite sa čitanjem… “Hvatanje beleški na času (tradicionalni pristup)”