Month: September 2011

Fotografija dana, 5. septembar 2011

Današnja fotka nije bitna za učenje o fotografiji. Danas je na redu fotka koja je memento.

I kao što ste već saznali ranije, danas je 65. rođendan Fredija Merkjurija. Pa sam se onda setio da bih mogao da izvučem ploču “Live Magic” od grupe Queen. Ne da je slušam: čak nemam instaliran gramofon u kući, poodavno. Tu ploču sam kupio sa jednim i samo jednim razlogom: da sačuvam ulaznicu sa koncerta grupe Queen koji sam pohodio u Budimpešti jula 1986. Zalepio sam ulaznicu u središnji deo omota i tamo je sad čuvam (slično sam uradio i sa ulaznicama sa koncerta Davida Bowiea 1990. i Stonesa 1995 – mada je album Stonesa bio CD “Voodoo Lounge”, a ne vinil).

Fotografija dana za 5. septembar 2011.

Elem, ništa specijalno: štric fotoaparatom, transfer, izrez, sređivanje histograma i konverzija. Kao da je to nešto za priču… Hot smile Mišn akomplišd!

Google u slavu Fredija

Dobar dan da se setimo najboljeg pevača kojeg je rock’n’roll ikada imao.

Freddie Mercury, pevač grupe Queen i, izvesno, jedna od najharizmatičnijih ličnosti u kompletnoj istoriji rock provenijencije, rođen je na današnji dan 1946. godine, pre tačno 65 godina. U to ime, Google je napravio doodle koji je flash spot.

Google obeležava 65. rođendan Fredija Merkjurija

Samo kliknite na današnju sliku na naslovnoj stranici za Google upite; ako ovo čitate posle 5. septembra 2011 (po US vremenu, dakle nakon 9 ujutru 6. septembra), potražite taj doodle u matičnoj kolekciji.

Prvi klik pokreće animirani spot Don’t Stop Me Now. Deder, da se prisetimo velikog hita; zavređuje tri i po minuta pažnje.

Ako na Google stranici ponovo kliknete na spot koji svira, bićete prebačeni na upit o Frediju.

Ovaj slučaj je odredio šta će danas biti fotografija dana. Malo ću da vas draškam svojim primerkom ulaznice za koncert grupe Queen na Népstadionu u leto 1986. godine. Ne samo da sam bio jedan od 100.000 prisutnih na tom koncertu, nego sam jedva ostao živ u “kazanu”. Eh, onda se to moglo; danas sam više nego duplo stariji…

Ali, upadoh u digresiju…

Freddie je otišao 24. novembra 1991. Bio je žrtva svog načina života: nije bilo rešenja za tu paku bolest onda kao što je nema ni sada. Ostaće upamćeno da je od zvaničnog saopštenja, u kome  je Freddie objavio da boluje od AIDS-a, do časa smrti prošlo jedva nešto preko 24 sata. Ostaće zabeleženo i to da su ga lešinarili rođeni prijatelji iz benda. Ali, to je neka druga priča.

Voyager 1, 34 godine kasnije

Marinko me je podsetio, a Luka dobacuje iz prikrajka da je reč o žutoj putanji… Onaj drugi, veli, ima putanju ucrtanu plavom bojom u njegovom prikazu Sunčevog sistema.

Voyager 1, jedan od najspektakularnijih projekata istraživanja Sunčevog sistema, danas navršava 34 godine od početka svoje misije. I radi mališa još uvek, radi k’o bela lala. Stigao je u zapećak: kako javlja, Sunčevog vetra nema više tamo gde je sad, na oko 118 astronomskih jedinica od sunca (nešto ispod 1,8 × 10^10 km).

Trideset četiri godine kasnije, na ivici Sunčevog sistema, uređaji još uvek funkcionišu...

Ako vas ova tema iole zanima, već znate dosta o njoj ili pratite zbivanja na zvaničnoj veb stranici. Ako vas ne zanima, do ovde niste ni stigli, što znači da ne moram da vas mrcvarim faktografijom koju ne želite da znate. Tek, dva Vojadžera su obavila svoje misije posetivši spoljne planete Sunčevog sistema i sada kreću Golden_Recordna dalek put ka zvezdama, sve sa pozdravima Zemlje na zlaćanoj ploči i šifrovanim informacijama koje bi grupica akademika uspela da reši za jedva desetak godina. Nerd smile Šalu na stranu: kako se drugačije obratiti vanzemaljcima koji možda natrapaju na jednu od dve sonde?…

Ja čuvam jednu romantičnu zamisao o Vojadžerima: za tek nekoliko stotina stotina godina, ovladaćemo brzinama dovoljnim za ugodna svemirska putovanja, a tada će lov na Vojadžere postati najzanimljiviji sport. Možda trknemo okolo po svemiru, nađemo ih, unapredimo one poruke, pa opet ispalimo sonde iz malo jače praćke… Da do prvih zvezda idu malo brže od sadašnjih 17 kilometara u sekundi, jer ovako će im trebati 40.000 godina do najbliže zvezde.

Ako ih niko i ne nađe, eh, pa nema veze. Neka su makar poslužili kao mentalna kulisa za TV seriju i knjigu “Kosmos” Karla Sagana, što beše i ostade nešto od najboljeg što sam ikada gledao na televiziji, onoj koje nema više i koja je veličala znanje, a ne petparačku zabavu. Da vas podsetim: Saganova ekipa je imala jednu od ključnih uloga u pripremi i izvedbi ove misije.

Za mene, misija Voyager je vrhunski simbol želje za dosezanjem daljeg, novog znanja. Bez obzira na vulgarna merila koja se smatraju jedinim prihvatljivim pokazateljima stanja današnjeg društva, ja i dalje verujem da će želja za novim pobediti letargiju, a da će žudnja za znanjem prevladati krdo koje samo želi da gleda televiziju, drapa fejZbuk i obavlja niz nužnih fizioloških radnji (sasvim sigurno, kada se ne bi morali da rade, mnogi ljudi, ako ne i većina, usadili bi svoje patetične živote baš u takvu matricu).

Simbolična je i optimistična činjenica da se obe sonde još uvek odazivaju, iako je verovatnoća da otkažu poslušnost posle toliko vremena bila prilično velika. Vojadžeri se i dalje javljaju kući jednom nedeljno (i to sa snagom antene koja nije veća od 300 W) i šalju zanimljive i korisne informacije radio talasima kojima treba 16 sati da stignu do nas. Ako to nije veličanstveno, onda zbilja ne znam šta jeste…

Fotografija dana, 4. septembar 2011

Ako se prilika ne zatekne u toku dana, zateći će se pre kraja dana. A usput se nađe čak i neko iskušenje…

Dan je bio dug, bavio sam se sa stotinu stvari, od kojih je najzanimljivija bila dugo očekivana poseta porodice prijatelja iz Zrenjanina. Prilike za fotografisanje su bile mnoge, ali se nisam laćao aparata: odveć mi je prijalo da se malčice opustim; u opuštenoj atmosferi druženja i čavrljanja na 99 tema (a sve neobavezne), fotoaparat neće smetati, ali neće ni pomoći previše. Zato nisam hteo da fotografišem čak ni špikovani srneći but, što je bila predstava za oko koliko i za čulo ukusa.

Prilika će se uvek desiti, kad vam kažem, samo valja biti pripravan za nju. Otvorim kapiju da uvezem auto u dvorište, a tamo ispod oraha – jedan Fića, pravi pravcati. Znam ga, to je vozilo iz tazbine mog brata, ponekad je tu kad krenu neke ojlala-kombinacije.

Rešim da fotografišem mališu, ali tu se ispreči nekoliko prepreka. Najpre, bil oje previše mračno za fokusiranje i kadriranje. Onda, bilo je tesno, što je otežavalo kadar: Fića je bio previše blizu bratovom Kadetu, a kako sam ja postavio svoj Punto, nije bilo ni mesta za neko taktičko kretanje. Mogao sam da rešim oba pitanja: bar dva svetlaj sam mogao da upalim odmah, a pride i da napravim razmake tako da Fića ostane čist za kadar.

E nećeš, rekoh sebi: ili ćeš se snaći sa onim što imaš ili ćeš odmah spakovati fotoaparat i naći nešto drugo za slikanje. U poslednje vreme nisam sklon odustajanju, pa sa mse uhvatio u koštac sa problemom. Rezultujuća fotka, izabrana među dvanaest ekspozicija:

Fotografija dana za 4. septembar 2011.

Gomila pouka iz fotke, čak i pored greške…

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 4. septembar 2011”

Kako sam se skinuo s kafe

Nekada sam bio poklonik slogana “There is no such thing as too much coffee”. Danas sanjam doba kad sam tako mislio. Ovo je ispovest bivšeg kafomana.

Ima skoro dve godine da sam prestao da pušim. Razloga je bilo više: prestao sam da vidim ikakav smisao u duvanu, a bilo je i razloga zdravstvene prirode koji su sugerisali da bih mogao da se okanem. Tako i bi, i to bez po muke. kako sam prestao, tako nisam više ni pomislio na duvan… Lažem: od onda, u tri navrata sam pušio cigare (tj. tompuse), ali osim što ne ubrajam tu bahanaliju u redovne poroke, pride nalazim da je OK jer je retko i nije promenilo moj stav prema duvanu; to pućkanje je više hedonistički doživljaj nego što je realno uživanje duvana.

Količine kafe koje sam unosio u sebe su bile epske.Još od tog doba, stalno sam mislio i stalno izvrdavao da barem smanjim količinu kafe koju unosim u sebe, ako ne i da prestanem da je pijem. Srce mi nije baš u idealnom stanju, pijem lek protiv nekontrolisanog lupanja (što mi se sve češće dešavalo), a količina popijene kafe je samo dodatno provocirala taj problem.

Međutim, bio sam razvio sklonost ka kafi koja se kosila sa narkomanskom ovisnošću. Barem ja to tako danas zamišljam: bio sam velemajstor za milion opravdanja zašto bi baš sad trebalo opet popiti kafu, pa taman i da su sitni noćni sati, a da sam prethodnu kantu kafe popio pre sat vremena. Odneo đavo šalu, postalo je jasno.

A onda sam pogledao TED predavanje na temu “Probajte nešto novo tokom 30 dana“. I to je bila ona inicijalna kapisla koja mi je bila potrebna.

Nastavite sa čitanjem… “Kako sam se skinuo s kafe”

Malo, hm… avio-akrobatike iznad Velikog kanjona

I dok ja tako čekam hoće li NG stići sutra i hoće li ga novi poštar zgužvati kao što ga je stari poštar gužvao, hajde da se jošte malo pozabavimo naslovnom temom septembarskog izdanja… Uživajte.

Ima jedna stvar koja me fascinira više od svega, i u ovom slučaju i kada beše reč o onim ludacima sa odelima-krilima. Elem, ti ljudi su očigledno spremni da poginu ako nešto krene po zlu, samo da bi zadovoljili svoju strast za letenjem. Meni to govori dovoljno o tome šta se dešava u njihovim glavama dok, bar na čas, prkose prizemlju za koje je ljudski rod predodređen.

Fotografija dana, 3. septembar 2011

Posebno su mi drage one fotke koje se dese slučajno. Incidenti, da kažem drugačije. Meni ne treba preveliko podsećanje da fotoaparat treba uvek da bude blizu.

Oko podneva sam se spremio na ranije zakazanu kaficu sa Marinkom i Lukom negde na trgu. Popismo mi tu kaficu, a da fotoaparat nije izvađen iz torbice. Po razlazu, nisam otišao kući. Ama, nisam se davno prošetao gradom, beše mi ostalo još 40 minuta plaćenog parkinga, pa rešim da napravim krug po trgu, neobavezno i po sistemu “noga pred nogu, pa kad stignem”.

Usput sam razmišljao šta bi mogla da bude fotka dana; nijedna ideja mi nije pala na pamet, a osim toga, sunce je bilo visoko i oštro, sa senkama koje ne dozvoljavaju valjano slikanje. Pa dobro, u dva popodne nisam ni očekivao da je vreme primereno za foto-sešne… Dok nisam izašao na deo trga u strogom centru.

Izgleda da je tamo bila neka pokazna vežba vatrogasne jedinice: jedan crveni kamion sa merdevinama, pride jedan antički kamion sa starom vatrogasnom opremom, a po trgu tragovi pene i praha… Bilo je očigledno šta se dešavalo tokom prepodneva.

Taj stari kamion mi se učinio zanimljivom. Rekoh već: svetlo je bilo nemoguće. Ali ja sam tad bio tu, kamion je bio tu preda mnom. Trenutak istine: fotka ili škart, nema puno priče. Ako svetlo bude loše, pomislim, povadiću sve boje sa fotke osim crvene, udariću neki besan kontrast, pa ću dobiti možda čak i zanimljivu sliku. I izvadim fotoaparat, pa tras tri ekspozicije. I to je bilo sve. A posle obrade, rezultat je ovaj:

Fotografija dana za 3. septembar 2011.

Da, svetlo na fotki je bilo loše (obrati pažnju na senke); morao sam da pobegnem u neku obradu da je spasim. Uradio sam tačno to što sam isprva zamislio: ostavio sam samo crvenu boju, ostale spustio na nulu; malo pojačao kontrast… I tu je počela sledeća patnja: šta god da sam pokušavao, slika prosto nije “radila”. Kombinacija monohromatske slike i crvenih detalja nije uspela. E, onda sam se setio da postoje neke varijacije kvazi-sepije među predlošcima, pa pokušam to. Uspeh je bio skoro momentalan, mada sam morao da doradim fotku ručnim uklanjanjem nekih “iscurelih” boja. Pride je radio i Photoshop, gde sam popravio histogram i još malo smanjio ukupno zasićenje boja. Ovo je bila igra sitnih podešavanja, a bilo ih je toliko da sam izgubio trag šta sam sve uradio…

Kako god, ova slika bi vam se sigurno dopala po principu “ova je zaista bolja” kada biste videli kako izgleda ono što sam uslikao. Meni se dopada svakako, a pride imam fotku uhvaćenu po lošem svetlu i spasenu da ne bude odbačena. Dakle, mišn akomplišd. Winking smile

Još uvek smišlja šta prvo da kaže

Boktemazo, koji je ovo heroj!

Važno da je on zauzeo svoje ime na G+, a posle ćemo da vidimo i ostalo...

Još pedalj do pola miliona pratilaca, a on ni “Hello, world!” da kaže! Disappointed smile

Mada, mogu da razumem čoveka: nije mu lako, pogotovo sad kad sam ja počeo da agitujem protivu fejZbuka a u korist Gugla plus. Angry smile

Mark Zuckerberg  je, zapravo, učinio ono što je morao, a ne što je hteo. Valjalo je da rezerviše svoje rođeno ime na mreži koja će da pregazi njegovu baš zato što bi se u protivnom pojavo neki ludak koji bi imitirao njegov identitet… Just kidding

Već viđeno. Štaviše, desilo se i meni… Nyah-NyahSmile with tongue out

Nastavite sa čitanjem… “Još uvek smišlja šta prvo da kaže”

Pažljivo sa vatrom!

Citat dana dolazi od nepoznatog autora, a svodi se na veoma duboku misao o efemernosti života. A posle se bavimo naizgled povezanim temama, sa tačno sedam njih.

Osoba popaljive prirode...

Daj čoveku vatru i biće mu toplo
do kraja dana.
Postavi čoveka na vatru i biće mu toplo
do kraja života…
(nepoznat autor)

Jesam li zaboravio da pomenem da citat sadrži morbidni prizvuk? Nisam? Izvinjavam se. Izvinio bih se, čak bih se i izvinuo, nego me malo bole leđa.

– * –

Offtopic 1: Kad pomenuh vatru… Jeste li pripemili ogrev za zimu? Kako se grejete? Ja već dve zime biram najjeftinije grejanje: električnu struju. Živim u bogatoj i prebogatoj državi u kojoj je grejanje na struju upola jeftinije od grejanja na gas. Ima se, može se.

Nastavite sa čitanjem… “Pažljivo sa vatrom!”