Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pa dobro, nije samo meseca nego i duže… Ostajem nem pred veličanstvenošću dangube koja je upražnjena da bi autor napravio ovo zamešateljstvo (AKA mash-up). Kad bih ja tako mogao… Radio bih nešto drugo.
Pokušajte da prebrojite sve kadrove koje prepoznajete. Ako ih je više od dvadeset, zapitajte se ima li života Tamo Napolju, obujte se i izađite na vazduh.
Sad odmah.
Kad u sobu ja se vratih, celom dušom tad zaplamtih:
Jači nešto malo više, udarci se ponoviše.
“Sigurno”, tad rekoh, “to je na prozoru sobe moje;
Pogledaću časom ko je, kakve se tu tajne skriše.
Mirno, srce, da vidimo kakve se tu tajne skriše –
Vetar to je, ništa više.
(nastaviće se)
Kako napraviti “školsku” fotografiju nekog objekta? Ako imate studio sa dobrom rasvetom iz više smerova, sto sa površinom od fiberglasa i mnogo vremena i strpljenja, onda je lako. Ako želite da improvizujete, onda… Onda teško.
Sigurno ste primetili: u okviru projekta ‘jedna na dan” mnogo slikam sve što je neposredno oko mene, razne sitnice i prostore, a tek ponekad se potrudim da tim objektima dam neki zamišljeni, posebni kontekst. Tako nešto sam izveo i večeras.
Vera i Milan, naši prijatelji iz Beograda, bili su nam gosti tokom vikenda Dana ludaje. Oni su par koji mnogo voli da putuje i istražuje svet oko sebe. Za sobom imaju ko zna koliko hiljada kilometara prevaljenog puta po raznim stranama i imaju mnogo znanja o mestima koja su pohodili. Potrudili smo se koliko smo mogli da od Kikinde vide onoliko koliko je moguće.
Uoči rastanka, razmenili smo suvenirčiće: mi njima sovu od terakote (sova se protura kao najnoviji turistički brend Kikinde), a oni nama jednu ukrasnu ludaju po sopstvenom izboru. Imamo zgodno mesto da držimo taj plod (velik je, otprilike, kao krupniji avokado) i ja mogu da ga vidim sa mesta na kome sedim satima i danima. I zato, bilo je samo pitanje dana kad ću zgrabiti tu ludaju i fotografisati je.
Nisam imao bogzna kakvu ideju šta posebno da učinim: namestio sam ono malo jada od veštačkog svetla kojim raspolažem i krenuo da slikam ludaju na nekoj beličastoj kesi od najlona. Dok sam slikao, rodila se pomisao: kako bi izgledalo slikati nešto za neki udžbenik biologije, prospekt ili neku sličnu publikaciju? Kako ono beše išlo slikanje za veb kateloge? Uh, davno beše… Pokušam sa obradom pozadine i dobijem ovo:
Moalo je da se radi dosta u fotošopu. Nisam se baš pokazao osobito veštim u obradi ivica (ispostaviće se jednog dana da je veština pravilne selekcije najvažnija tehnika u programima za obradu slika), ali nekako sam se izvukao na kraju. Ako ne bih bio na kraj srca… Čekaj malo, a zašto da se branim? Mišn berli akomplišd. Ovoj temi ću se vratiti kad budem napravio improvizovani studio sa primerenim svetlom i valjanim pozadinama.
Eto, tako. Neutrino ipak ne krši ograničenje brzine. Kada je objašnjeno zašto je izgledalo drugačije, nije više bilo tako spektakularno i nije bilo senzacionalističke popune medijskog prostora…
Setićete se da je u septembru došlo do dramatične objave kako neutrino putuje brže od svetlosti. Ispalo je kao da su naučnici to otkrili tog dana kad je i objavljeno; malo ko je primetio šta vest zaista sadrži. Mitomani su brže-bolje skočili da pokažu kako je to Tesla znao još za vakta Franje Josifa, baveći se sobom umesto naukom; Ali oni su već druga priča. Hajde da premotamo dešavanje.
Najpre, bila je to objava koja je usledila posle višegodišnjih eksperimenata. I ta objava nije sadržala tvrdnju da neutrino putuje brže od svetlosti; sadržala je empirijski zaključak da neutrino između sve tačke putuje za 60 nanosekundi brže nego što teorija to dozvoljava. Iz toga je proizašla hipoteza o brzini većoj od brzine svetlosti.
Kada se tako nešto desi, nastaje zastoj u ime naučne metodologije. A ključni mehanizam naučne metodologije je provera. Da karikiram članak u kome je objašnjeno šta se zaista desilo (potvrda je ovde): to što je eksperiment uporno pokazivao isti rezultat, govori jednu od dve moguće stvari: ili postoji brzina veća od brzine svetlosti ili u merenju postoji neka greška koju niko nije shvatio. Zdrav razum je i dalje nalagao da greška postoji. Nastavite sa čitanjem… “Teorija relativnosti opstaje. Gde ste, galamdžije?”
Čovek je dugo tragao za suštinom i onda ju je dosegao. Bilo pameti na pretek, pa ima dovoljno i da se deli drugima. Ovako nekako.
Jedino, kad bi mogao neko da pošalje neki sličan recept ovima što nam vode državu. Pogotovo ono za ricinus… Da prestanu da seru po nama.
Dve tablete, jedan vinjak… Dve tablete, jedan vinjak… Dve tablete, jedan vinjak… Na svakih šest sati.
Pa da vidimo šta bi se desilo pete nedelje.
A da li će nama posle petnaest godina biti bolje, to ne pitajte mene. A ne zna to ni ovaj debeli. Nažalost.
Laku noć, Srbijo.
U mrak mi je pogled pao, čudnom strahu sam se dao,
Sumnjajući, sanjajući, snovi mi se strašni zbiše;
Nedirnuta bi tišina, znaka nije dala tmina,
Rečena je reč jedina, šapnuta od zvuka kiše:
“Lenora” ja šapnuh tiho, jeka mi je vrati tiše,
Samo to i ništa više.
(nastaviće se)
Stavim fotoaparat u džep i odem od kuće. Sad već znam da nema problema da nađem fotku dana na putu, gde god da se zadesim.
Današnji zadatak nije postojao. Prosto, baš mi se nije dalo da unapred smišljam šta ću. U kasnim popodnevnim satima sam nekim poslom otišao do turističke agencije mog prijatelja Mikija. Volim tamo da odem jer ima stotinu nekih sitnica na policama i ja ih stalno čačkam: to su, najčešće, pokloni zadovoljnih mušterija (Miki, verujte mi, ima uglavnom zadovoljne mušterije – a ostali su džangrizala). Čak, jedna od prvih fotki u projektu “jedna na dan” je napravljena tamo.
A sa Mikijem, priči nikad kraja. Pustio sam da priča teče, a kad mu je telefon jednog časa zazvonio, iskoristio sam priliku da pogledam okolo. Ha: našao sam vrlo brzo… Kad sam ugledao taj koferčić na podu, sve se nekako odmotalo samo od sebe: zamislio sam sliku koja bi imala nekakvu patinu, kao da je starija. Ali posle nisam koristio nikakve dodatne filtere (niti servis koji dodaje patinu fotkama), nego sam samo dodao sepiju i dva gradijenta koji simuliraju neprekidni pad svetla od vrha ka dnu. I dobio sam ovo:
Ponekad se valja držati jednostavnosti: mišn akomplišd! Komšija će opet da pita “a šta ti smetaju boje na slici”, ja ću mu reći… a on će reći… Idi bre, Komšija, nekad sam imao zort od tebe samo kad je reč o jezičkim andrmoljama; sad mi praviš stravu i nad fotografijom! 
Danas je 100 godina od rođenja Mary Blair, konceptualne umetnice izrazitog senzibiliteta. Njeno najpoznatije delo su likovna rešenja za legendarne Diznijeve filmove. U to ime, Google je objavio prikladni doodle.
Da budem iskren, nikad nisam čuo za Mary Blair. No, onaj ko je napravio ona rešenja za crtać Alice in Wonderland (1951) svakako zaslužuje poštovanje.
(Via)
“Kako te nije sramota”, reče Lasica, “da diraš u istoriju”. Nije me sramota dok god to nazivate istorijom. Diraću u to dok god se servirana istina ne povuče pred činjenicama.
Danas je dan kad se sećamo strašnog pokolja u Kragujevcu 1941. godine. Ali, jako me žulja to što istina nikako ne izlazi na videlo. Baš zbog svake od 7000 5000 2800 2500 2300 nepoznato mnogo žrtava koje su streljane tog dana, a zatim zbog prekrajanja istorije ispalo zgodno da se svi ubijeni u toku tog rata stave u isti koš. I to onaj prvi…
Meni je strašno sve to što se dešava danas u metežu podataka kojima se barata, izvučenih iz raznih izvora i izrečenih sa raznim namerama. Strašno mi je što vlada nered u istoriji: istoričari se povukoše pred mitomanima raznih provenijencija i ćute. Strašno je to.
Ali… Najpre digresija.
– * –
Ima tome više godina… Umro je moj stric Nikola i Lasica je došao da mom ocu pročita spremljeni govor i “dobije odobrenje”. Moj Rade je bio nabusit čovek, ali dobar diplomata kad treba; pozvao je mene da čujem to, sluteći šta može da bude i znajući da ću ja reći ono što on ne sme.
I krene Lasica da čita svojim epskim akcentom; zalet je bio očigledno valjano procenjen, jer on je bio dežuran mnogima. Možda i poslat, ko će ga znati. Uglavnom, čekalo nas je čitanje dve strane sitnog rukopisa. Prekinuo sam ga već u petoj rečenici. Zajebite to sa Partijom, rekoh mu. Čitate slovo čoveku nad grobom, a ne držite mu političku oraciju.
Tu facu ne umem da prepričam.
Nova definicija fotografije, izrečena okom umetnika i tehnikom digitalne fotografije, uvodi nas u dubinu detaljnosti koju smo do sada viđali samo na nekim tehničkim egzibicijama.
Jean-François Rauzier je francuski fotograf, od 1976. diplomac škole koja nosi ime Luja Limijera. Radeći kao profesionalni fotograf, tiho je razvijao neke inovativne tehnike montaže složenih fotografija. Kockice su se složile na planu digitalne fotografije: od 2002. godine, Rauzier nastupa kao tvorac tehnike hiperfotografije. Reč je o virtuelnim slikama koje se sastoje od više stotina fotografija izvedenih teleobjektivom i sastavljenih u procesu digitalne postprodukcije.
I poslednji deo koji ću prevesti iz biografije ovog umetnika:
In his monumental works he mixes the infinitely big and the infinitesimal, in a profusion of details so unusual as fascinating. The image thus recomposed numerically gives way to the dreamlike world of the artist.
U svojim monumentalnim radovima, on meša beskonačno veliko i infinitezimalno, sa neizmernom detaljnošću koja je kako neobična, tako i fascinantna. Slika koja je tako numerički preuređena vodi nas u umetnikov svet snoviđenja.
Preneću i svoje iskustvo: ovo zaista mora da se nazove posebnim imenom. Znate već: priđete nekoj online galeriji fotki, pa pretrčite pedeset fotografija za pet minuta. Znam da ste to učinili mnogo puta (i ja sam), sve govoreći “nemam vremena”. E, pa za ovo ćete morati da imate vremena… Evo primera.
Nastavite sa čitanjem… “Jean-François Rauzier: hiperfotografije”