Month: December 2011

Nauka naspram čuda

Da li prisustvo nauke umanjuje magiju opisivanja sveta oko nas? Ovaj šašavi govornik na konferenciji TED ne samo da tvrdi suprotno, nego to i dokazuje svojim sjajnim predavanjem.

Robin Ince nam skreće pažnju da ne morate gubiti na racionalnosti da biste uživali u lepoti oko sebe. Sam veli da mu se javljaju ljudi koji imaju pritužbe na radio-emisiju koju on vodi na kanalu BBC 4, a čiji naslov je “The Infinite Monkey Cage” (“Beskonačni kavez za majmune“), izlažući potpuno neverovatne teze kao što beše ona o nazivu emisije koji propagira vivisekciju. Drugi, pak, nalaze za shodno da se žale što svojim racionalističkim pristupom potpuno ubija magiju. Bila je to provokacija na koju Mr Ince nije mogao da podnese.

I tako je nastalo ovo predavanje. Osobe koje imaju problema sa engleskim neka ne brinu: ovo predavanje ima titl na srpskom.

Na stranu komedijaško ponašanje (koje, priznajte, drži pažnju sve vreme): na ovom jezgrovitom predavanju su izrečene mnoge ozbiljne teze. A ima i korisnih, poput kvantno-demagoškog metoda za objašnjavanje razloga za nered u kući… Just kidding

Uzgred: peta sezona emisije “The Infinite Monkey Cage” je započela pre oko dve nedelje. Podsetičću vas da BBC ne produžuje život emisijama po inerciji: preživljavaju samo one koje vrede, a preispitivanje je neprekidno. Isprobajte podcast te emisije.

(Via)

Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 3)

Poštenje uglavnom dovodi do ljutnje.

Lekcija III
Kain ili Interpretacija načela: svakome po zaslugama

Svaki je dao ono što je posedovao na osnovu ustanovljene podele rada: jedan kukuruz, drugi ovnoveKao što je poznato, Kain je bio zemljoradnik, a Avelj čuvar stada. Stoga je na izgled bilo prirodno što je prvi prineo Bogu žrtvu od kukuruza, lana, cvekle i sličnih plodova, a drugi pak — od loja, mesa, astrahana i ovčjih grudi. Ali bilo je, na žalost, jednako prirodno da je, s tačke gledišta tržišnih cena, Aveljeva žrtva predstavljala dar neuporedivo veći i da se Bog upravo njime zainteresovao, a na Kainove poklone je prezrivo mahnuo rukom i — možda je čak izustio nešto ne previše učtivo; nema, uostalom, razloga da mislimo da je bio vegetarijanac — jer bi tada, možda, stvar poprimila potpuno suprotan obrt. U svakom slučaju desilo se. Posledice znamo.

Eto, reakcija Boga prema žrtvama braće najbolja je interpretacija principa: svakome po zaslugama. Jer taj princip je, usled nesrećne formulacije, bio pogrešno tumačen. Reč “zasluge” pogrešno sugeriše da se u deljenju plate uzima u obzir samo čovekov napor, količina uloženog rada i dobra volja. Pri takvom sistemu, dabogme, žrtve oba brata bile bi jednake, jer je svaki dao ono što je posedovao na osnovu ustanovljene podele rada: jedan kukuruz, drugi ovnove. Ali tu je baš Bog ispoljio suštinu pravednosti. Pravednost u podeli plate ne može da razlikuje objektivne uslove u kakvima rad, ili pak “zasluge”, dolaze do rezultata — ne može da uzima u obzir to što je nekog sudbina učinila zemljoradnikom, a ne odgajivačem stoke. Uzima u obzir samo objektivne rezultate rada. Najzad, Kain je, valjda, mogao da se pobrine za nešto bolje; u najgorem slučaju mogao je da pokrade svoga brata i plen, zatim, da prinese Bogu na žrtvu; ne bi to bilo mnogo pohvalno, ali sigurno bi bilo mnogo blaže po posledicama nego ono što se desilo, a uostalom može se misliti da bi i Bog gledao kroz prste na sitni prekršaj, od koga bi, na kraju krajeva, sam imao koristi. Ali Kain — ne! Hteo je da bude pošten i prineo na žrtvu šta je imao, a zatim nije izdržao i nije mogao da otrpi nepravdu kakvu je doživeo u svom ubeđenju. U stvari je pokazao ili nedoslednost, ili ignoranciju i naivnost. Ako je unapred znao na čemu počiva pravednost, a ipak se odlučio da deluje pošteno — bio je dužan da istraje do kraja i da ne dopusti da ga ponese bes zbog činjenica koje su se dale lako predvideti. Ako nije znao — pokazao je naivnost toliko krajnju, da ga, u stvari, ne vredi sažaljevati.

Naravoučenije: računajmo na platu po tržišnoj ceni, a ne po tome koliko smo utrošili rada za naše poslove. To su dokazali mnogi naučnici — među kojima i Karl Marks — a da i ne govorimo o svakodnevnom životu. Naš prijatelj, ili brat, uzeće možda u obzir našu dobru volju, nastojanje, napore i valjane namere; ali ni prijatelj, ni brat neće nam odmeriti pravednost koja je društveno ili božansko delo, koja je u svakom slučaju zakon koji računa rezultate našeg delovanja, a ne naše namere. Držeći se tog principa možemo pribaviti sebi ne malo sreće: svaki neočekivani groš iznad tržišne cene smatraćemo za izuzetan smešak sudbine; a zato dok unapred računamo da ćemo ga dobiti uprkos pravednosti, živimo u neprestanom ogorčenju, pothranjujemo uvredu prema celom svetu i na kraju možemo i rođenog brata da ubijemo u ljutini.

Nume da karta…

… a mnogo voli.

negde u Italiji... a možda i nije tamoVidi vako. Nabaviš Champioship Manager. U stvari Football Manager. U stvari Champ… E, jebomečvorak ako znam. Koja sam ja budala. Nema veze. E, fora je što sam ga uzo jer su ga falili da ima sve te timove sveta, sve igrače. Saso mange. Šesta norveška liga, druga srpska,… Sve, te fore, bre. I sad odeš u kladionicu i nađeš neke levate, neke parove za koje niko nikad nije čuo. Svega toga ima u kladionici. Fora je da bude dobra kvota. Evo, na primer ovaj Castel di Sangro, nkdčuo. I ovaj drugi, Salernitana, njega kao znam. E, i pustiš ih na kompu u ovom menadžeru da se rokaju. Pazi, ne treba da igraš utakmicu ono ko klinci kad drkaju one džojstike, štaveć. Samo pustiš da se igra utakmica. U tome je fora. To traje minudva. Fora je sad u tome što su ovi nabiflali sve prave igrače, sve njihove fore, šta znaju, kolko je brz, kako ševa, skače, ono igra glavom i to. Utegli su sve ko fiću za tehnički. I pustiš da igraju. Ne jednom. Pustiš des puta.  Sto puta. To je malo smor. Ko deda-Mraz u proleće, jebote. Moraš stalno da klikćeš ono again. E, ali fora je da staviš ko je domaćin, a ko igra u gostima. I to ima veze. I onda vidiš koji od njih pobeđuje. I na njega se onda kladiš. E, i tako vežeš dva-tri para i sve ti se to množi, sve te kvote. Brate, pa šta misliš odakle meni repa za letovanje.

Ko je on – epilog

Dakle, eksperiment proglašavam uspelim. Bilo je svega, veoma primamljivih podmićivanja, prepisivanja, sprdanja, odličnih ideja. Primetio sam nekoliko stvari, pa da ih ovde popišem:

  1. Eksperiment je shvaćen kao test, iako se nigde u tekstu ne spominje da je reč o testu
  2. Jako mnogo energije je utrošeno u odgonetanje slike, iako se nigde u tekstu ne spominje bilo kakva slika (ovo je bezuslovno najjači utisak).
  3. Odgovori su, čini mi se, a to može da bude i pogrešan zaključak, prilično usmeravali naredne odgovore.

Dakle, možemo zaključiti:

  1. Za bilo kakvo činjenje potrebna nam je prethodna forma u koju ćemo se uklopiti – veoma teško ćemo početi neki posao ako mu prvo ne damo neko ime, odnosno uklopimo ga u neki poznati obrazac.
  2. Spremniji smo da verujemo slici nego rečima – odakle bismo mogli, na primer, da izvučemo nezgodni zaključak da, koliko god se kleli u drugačije, ipak biramo sebi partnere jer su nam prijatni oku, a ne ušima. Ovo je na tragu poente audio-vizuelnog efekta ranije prikazanog na ovom blogu.
  3. Mišljenje grupe nam je važno. Ovo smo znali i ranije, postoje eksperimenti u kojima je jadničak pristajao da 2+2 bude pet samo zato što je tako smatrao ostatak grupe.

Toliko o eksperimentu. A sada, malo slobodnije o predmetu eksperimenta, i razlozima za eksperiment. Nastavite sa čitanjem… “Ko je on – epilog”

16: Momenti

Kako biste definisali momenat? Da ne kažem – trenutak? Šta je to? Kako ćete opisati to trajanje? Will Hoffman je dao svoj odgovor na način koji je njegov izraz: filmskim jezikom.

Drage filmadžije i oni koji želite to da postanete: tako se to radi.

Fotografija dana, 2. decembar 2011

Oštrina je precenjena, što ono reče moj drugar. Kad se tome pridoda atmosfera filmskog kadra u kome fali samo Max von Sydow sa koferom u ruci, sve je na mestu.

Ama, danas još gore nego juče. Fotografija dana je trebalo da bude neka iz debelog špila uhvaćenih na popodnevnoj degustaciji vina u Radničkom domu u Kikindi… Meračio sam otkad sam saznao da će da se održava. Avaj, kad se štrca olint u nos, onda o degustaciji vina nema govora. Do vraga, nisam otišao ni da pogledam ponudu, a kamoli da sam otišao na večeru koja je organizovana, sve sa profesionalnim somelijerima…

Ostao sam kod kuće.

Ustanem iz kreveta u kom sam proveo veći deo dana i ugledam scenu koja me je momentalno podsetila na onu scenu u filmu “The Exorcist“. Izađem na terasu sa fotoaparatom i dobijem šta sam hteo već u drugoj ekspoziciji. No, nisam odmah shvatio kakav rezultat imam…

Samo da vam pokažem fotku, pa ću onda da nastavim priču…

Fotografija dana za 2. decembar 2011.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 2. decembar 2011”

Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 2)

Može li se računati na nesebičnu ljubav?

Lekcija II
Izrailjski narod i posledice nesebičnosti

Stupio sam s vama u savez zato što vas milujemDeklarišući, u više mahova, svoju naročitu ljubav prema narodu izrailjskom, Bog je u jednom trenutku izjavio, manje-više, ovo: Ne zato što bi vas bilo više nego drugih naroda, prihvati vas Gospod i izabra vas — jer naprotiv, vi ste, kao što je opštepoznato, brojno najslabiji. Stupio sam s vama u savez zato što vas milujem.

To je jasno i jedino razumno postavljanje pitanja. Ljubav ne traži obrazloženja. Ponekad ima pokušaja da se ona racionalizuje, govori se kako neko nekog voli zato što je takav a ne drugačiji, što se ovo ili ono u nekom ceni, što ima ove ili one vrline itd. Sve su to obična, nevešta i čak nepotrebna pravdanja. Autentično dopadanje ne mora da se pravda — dovoljno ga je utvrditi; nešto se dopada ni radi čega, bez ikakvog razloga, nesebično. Bog je, po mome mišljenju, postupio pošteno izjavljujući to svome narodu. I još više — izjavljujući svoje nesebično dopadanje i ničim nezasluženu volju da pruža zaštitu — on je prema svom narodu preuzeo izvesne obaveze koje su brzo imale da se ostvare. U toj izjavi Bog je blesnuo — priznajmo da mu se to dešavalo samo izuzetno — velikom vrlinom nesebičnosti.

Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 2)”

Može i bez Photoshopa

Kada me je jedan prijatelj uvukao u fotografske vode pre nekoliko meseci, jedna od dilema pred kojom sam se našao je koliko je dozvoljeno menjati fotku kasnije u obradi? Pitao sam ga da li se to može nazvati fotografijom ako sam bilo šta brljao posle pritiska na okidač? Brzo me je razuverio, argumentom da je najvažnije ono što na kraju predstaviš svetu kao svoj izraz, bez obzira na međuprocese – uostalom, klasični fotografi su decenijama muljali hemikalije kako bi na papiru postigli odgovarajući prikaz.

Sandy Skoglund je otišla korak dalje (ili bliže, ako gledamo hodogram). Pošto svetovi koje ona fotografiše postoje samo u njenoj glavi, a u doba kada je rešila da ih predstavi ostatku sveta nije postojao Photoshop, rešila je da ih sama sagradi kako bi mogla da ih zabeleži na fotografskom papiru.

Radioactive cats

Mogao bih sad da razglabam na temu primene kontrasta u njenim fotografijama, isticanja mnoštva neonskim bojama, kompozicije, itd… Bolje je da sami gledate njena dela, ne treba vam bolji kritičar do vaših sopstvenih očiju.

Trka

Poeziju slabo čitam, al’ volem, kako reče Lala iz vica.

Trka

U rasvit,
organizator je pokazao CILj!
Trka je počela!
Svesrdno grabimo napred;
vukli smo
orošeni, zadihani; zabrinuti.
Behu najbolji isprednjačili,
mi u časnoj sredini.
Hvala bogu bejaše gorih.

Oko podne
rasturiše trkači se;
najbolji se jedva vide,
u jari trepere.
Ni traga od zadnjih.
Postasmo bolji,
smanjismo tempo.

Novi CILj pokaza organizator;
brižno odabran.
Cilj koji nam je odgovarao!
Prvak se sada udaljavao od cilja.

Mi smo se smejali
i
brali ljubičice.
Do pred noć,
još nekoliko puta je
pravac menjan cilja.
Mi
favoriti
pevali smo u ritmu.
S buketima,
lako
zadihani
okončavamo Trku.
Pobeđujemo skupa.

Mikrofon pod nos stavljaju nam
i skromno velimo mi
slavnu onu reč
“Važno je učestvovati”.

Svi pljeskali su.
Mogao niko više da se nije seti:
Koja je razlika između prvog
i zadnjeg.

Vukota Babović