Month: January 2012

Prelistavam januarski National Geographic

Kad započne godina, započne i novi ciklus pretplate za mene; to jest, stiglo je podsećanje da je vreme za obnovu pretplate. Šta da radim?

National Geographic Srbija, januar 2012.Znate već, poštari su se pretvorili u Morloke, a ja sam jadni mali Eloi i ne smem da izađem na ulicu da me Morloci ne bi pojeli. A oni sve čine da me namame napolje: poslednja dva puta namerno nisu oštetili pristigle primerke National Geographica samo da bi me prevarili da se opet pretplatim. Kao, pronikli su u moj plan da neko vreme kupujem primerke na kiosku i tako napravim bar jednu neprekinutu seriju nepocepanih primeraka u kolekciji. Šta da radim?…

Redovni pretplatnik sam od broja 4 (februar 2007). Brojeve 2 i 3 sam kupio na kiosku, a za prvi broj bejah zakasnio jer nisam znao da se uopšte pojavio… Posle sam zamolio Igora da mi izvuče jedan primerak iz remitende, pa je i to konačno bilo nadoknađeno. Jedan primerak nikad nije stigao poštom, a jedan je jako kasnio, pa sam ih nadoknadio na kiosku. Prosek je dobar. Samo da nije tog strašnog cepanja. Šta da radim?…

Pošta traži da stavimo poštanske sandučiće na uličnu stranu kapije. To se neće desiti, jer ja ne mogu da provodim život braneći sadržaj sandučeta od lopova i bolesnika kojima je cilj da unište nešto tuđe, šta god to bilo. Da, već sam video polomljene brave i prozorčiće na takvim sandučićima. Ako stavim sanduče sa unutrašnje strane, pa ostavim prorez, onaj što ima veći broj cipela nego IQ će opet praviti origami od mojih primeraka časopisa. Šta da radim?…

Znam: puštam Radio Paradise i prelistavam januarsko izdanje.

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam januarski National Geographic”

Hobit, druga scena: Džinovi

Džinovi hvataju Bilba dok ih ovaj potkrada, ali stiže zora i oni se skamene.

Lica: džinovi Bert, Viljem i Tom; Bilbo, Gandalf, Torin, Gloin, Balin, ostali patuljci

BERT: Ima li tamo nešto?

VILJEM: Nema.

BERT: Ima li kod tebe?

VILJEM: Nema.

TOM: Ima li nešto? Ovčetina juče, ovčetina danas! Neka mi oko iscuri ako sutra ponovo ne bude ovčetina!

BERT: Nigde ni jedno jednovito komađe ljudskog mesa otkad nismo imali. Ko je Viljema u glavu udaro da nas dovlači u ovaj kraj. A pića nam nedostaje, što je najgore.

VILJEM: Žaveži gubiču. Ne iščekuješ valjda da če še ljudi štalno ovde žadržavati šamo žato da bi i ti i Tomkiča proždirali. Pojeli šte što šela i zašelaka odkad šmo šišli ša planine. Kolko još oćete?

Nigde ni jedno jednovito komađe ljudskog mesa otkad nismo imali...

TOM: Oću i ja malko. (pokazuje na krčag)

VILJEM: A i nailažila šu našim putem mnogo bolja vremena kad šte govorili: Hvala ti, Vil, ža dobro komađe debele nižinške ovčetine kao što je ovo, aha!

Nastavite sa čitanjem… “Hobit, druga scena: Džinovi”

Fotografija dana, 13. januar 2012

Znam da sam rekao da neću više. Ali nisam mogao da odolim.

Sećate se onog ježa? Dakako da se sećate, pokazao sam vam ga do sada dvaput… uh, triput do sada. Elem, rekoh ja da neću više, ali avaj. Pre nekoliko dana, Jasna mu je vezala kosu u rep, pa sad pomalo liči na mene (doduše, ja ne nosim roze mašnicu u svojoj kosi Punk).

Gledam ga tako već dva-tri dana, gleda on mene, i večeras više nisam mogao da izdržim. Škljoc, škljoc, gotovo, klik, klik, gotovo:

Fotografija dana za 13. januar 2012.

Ma, nemam šta da pričam: priznajem da sam po pitanju fotografije bio lenj i da sam se sada izvukao trivijalnom fotkom. Šta da radim – desi se i to. Ne vredi da se pravdam. No mišn, što u prevodu znači mišn not akomplišd. Annoyed

Blues at Folsom Prison

Danas je godišnjica jednog od najluđih objavljenih audio zapisa nekog koncerta u istoriji popularne muzike.

Johnny Cash, Dasa u crnomNe znam kakvo je vaše mišljenje o Johnnyju Cashu. Primetio sam da mnogo ljudi mrtvi ‘ladni pakuju to što je on radio u ogromni tor prazilukovića. Mislim na one kojih, kao i svugde na svetu, i u američkoj popularnoj muzici ima previše. Trpati tog čoveka u tor sa onom gamadi je isto kao kad biste pokušali da strpate Kseniju Cicvarić ili Jordana Nikolića u Grand produkciju.

Uvek sam gajio pijetet prema Dasi u crnom. A kad sam prvi put čuo njegov album American IV: The Man Comes Around, poslednji koji je objavio za života, bio sam u šoku nekoliko dana od utiska koji su na mene ostavile te, uglavnom, obrade tuđih pesama. Njegova izvedba pesme Hurt od Nine Inch Nails je konačna verzija i teško je poverovati da je nije napisao on sam kao autobiografsku. Ako iole poštujete muziku kao medij za prenošenje emocija, taj album će verovatno zauzeti važno mesto u vašoj fonoteci.

No, taj momenat pominjem samo kao prelomnu tačku u kojoj sam najzad postavio fonografiju tog ludaka u fokus i pretresao je kako dolikuje. Prisetićemo se jednog koncerta koji je, srećom, ostao zabeležen kao ploča: koncert u zatvoru Folsom.

Nastavite sa čitanjem… “Blues at Folsom Prison”

Zar već?

Priča je istinita i baš to je čini još neverovatnijom. Dešava se neki dan nakon tzv. Srpske nove godine, što priču čini čudesno aktuelnom.

Nije strašno da imenujem ljude koji su učesnici razgovora, obojica su ovde redovno, pa će se i sami javiti; da olakšam vezu i vama i njima, to su moji bliski prijatelji koji se ovde potpisuju kao Odgovara Kraljeviću Marko i PoZZdravljač.

Uglavnom, bilo je to nekoliko dana iza kanonade zimskih praznika, baš nekako ovo doba godine. Sretoše se njih dvojica na ulici, pa se pozdraviše bogzna kako srdačno i poželeše jedan drugom zdravlja i veselja. Susret se desio u neposrednoj blizini zgrade SUP u Kikindi, i to baš onih prvih dana kad je krenula tarapana sa novim ličnim kartama. Jedan od dvojice, nikad nisam upamtio koji, već je prošao golgotu, a drugi je upravo zakazao izradu lične karte, pa kuka kako je datum daleko.

– Pa ovo nema smisla! Treba da čekam preko dva meseca!

Devetnaesti mart??? KAD PRE???– Ne pitaj! Užas! Mogli su baš prvo da nauče kako se radi, pa da obezbede brži rad, a ne ovako! I šta veliš, za kad su ti zakazali?

– Za devetnaesti mart!

– Devetnaesti mart!!! – glasno će sagovornik.

U tom času se iz blizine začu treći glas, ponešto otežanog izgovora:

– Zar već? U, jebote… Kad pre…

Bio je to jedan čiča koji je upravo prolazio pored dvojice drugara, pritom ispoljavajući izrazitu nelagodu u nameri da hoda pravo i suvislo, kao i da govori potpuno artikulisano.

Muka je to: dok pregurate sve praznike pre i posle Nove godine, ima da okilavite, posebno ako ne umete da kažete “ne” na vreme. Mislite o tome ako budete večeras proslavljali ono što nazivate Srpskom novom godinom.

Upoznavanje sveta, godina CXXIV (1)

“Članstvo našeg Društva neće biti ograničeno na profesionalne geografe , već će uključiti što veći broj onih koji, kao ja, žele da promovišu istraživanja drugih i da šire znanje… kako bismo svi saznali više o svetu u kom živimo”
Gardiner Greene Hubbard

Gardiner Habard, čovek koji je omogućio da upoznamo svet.Na današnji dan, 13. januara 1888. godine, a i tada je bio petak, osnovano je Društvo National Geographic, na inicijativu Gardinera Habarda, advokata i filantropa. Logično, Habard je bio i prvi predsednik Društva, ali i suosnivač i predsednik kompanije svog zeta Grejema Bela, što neće biti bez uticaja na Društvo.

Pod Habardovim vođstvom, 33 muškarca se okupljaju u klubu “Cosmos”, u Vašingtonu, na tadašnjem skveru Lafajet, preko puta “Bele kuće”, kako bi razmotrili “svrsishodnost osnivanja društva za produbljivanje i širenje geografskog znanja“.

Evo i teksta sa pozivnice:

Dear Sir: You are invited to be present at a meeting to be held in the Assembly Hall of the Cosmos Club on Friday evening January 13, at eight o’clock for the purpose of considering the advisability of organizing a society for the increase and diffusion of geographical knowledge. Very respectfully yours, Gardiner G. Hubbard

Nastavite sa čitanjem… “Upoznavanje sveta, godina CXXIV (1)”

Isak Njutn po prvi put među Srbima I

Imamo dobar povod da pričamo o geniju

Isak Njutn, još uvek bez siraGodine 1687. engleski naučnik Isak Njutn objavljuje knjigu Matematički principi prirodne filozofije (zbog veličine naslova, knjiga se obično naziva Principi). To je druga savremena naučna knjiga u istoriji (prva je Galilejeva, Dijalog o dva glavna sistema sveta). Obimno delo, pisano na latinskom, nastalo je, ne bez Njutnovog protivljenja (o čemu će posebno biti reči), iz silnog navaljivanja njegovog prijatelja Edmunda Haleja (istog onog čija nas kometa pohodi svakih 76 godina, a poslednji put okruglo 299 godina po izdavanju Principa). Knjiga pobuđuje veliko interesovanje, doživljava tri revizije (poslednja godinu dana pred Njutnovu smrt), njen sadržaj biva opšte priznat, njen pisac je poštovan, dobija titulu, državna prava i obaveze. Sir Isak Njutn umire 1727. godine i, uz počasti rezervisane za kraljeve, biva sahranjen u Vestminsterskoj opatiji, gde će biti dodatno počastvovan jednom posetom godine 1882: dolazi mu Čarls Darvin, da druguju u večnosti. Monumentalnost Njutnove grobnice (a našoj kulturi to ume da bude jedini uslov veličine) među naučnicima je bez premca.

Nastavite sa čitanjem… “Isak Njutn po prvi put među Srbima I”

Zašto to radim?

U pozadini ovog video zapisa nalazi se promocija novog Nikonovog fotoaparata D4 koji će kroz mesec-dva, kad se pojavi na tržištu, biti najjači digitalac u ponudi te kompanije. Ali, to je manje bitno: boj ne bije svijetlo oružje… Autor ovog video zapisa je sastavio pričicu o troje ekstremnih sportista i o njihovom nagonu da guraju dalje…

Dečko koji se penje je naš stari znanac Alex Honnold. Setićete se da postoji video zapis o njemu na Suštini pasijansa. Lik u kajaku se zove Dane Jackson, a ludača na biciklu je Rebecca Rusch.

Fotografija dana, 12. januar 2012

Ponekad uspe, ponekad se ne da. Ako bih se odricao ovakvih rezultata, ne bih mogao da napredujem.

Bili smo popodne u Novom Sadu. Odneli smo neke sitnice Ani, a ja sam iskoristio priliku da puknem par snimaka po Limanu 4 sa sedmog sprata. Imao sam zamisao unapred, ali nisam uspeo da je izvedem: da u postprodukciji, nad kvadratnim izrezom, napravim neku atmosferu koja podseća na krupni granulat fotografije sa omota prvog albuma Led Zeppelina.

Nije se dalo: da bih izveo tako nešto, bila bi mi potrebna scena jakog kontrasta, a osvetljena večernja ulica to nije.

Fotografija dana za 12. januar 2012.

Pa dobro: ipak sam totalno suzio prostor svetla, a namernim ubacivanjem zrna koje ne postoji na polaznoj fotki, dodao sam utisak apstraktnosti. To sam još malo pogurao tehnikom split toning i posle toga sam obustavio potragu. Možda bih mogao da pokušam nekom drugom tehnikom, ali to sada neću pokušavati na ovoj fotki niti sa fotkama iz ove serije. Mišn not akomplišd, ali pouka ostaje, tako da trud nije propao. Just kidding