Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
E, vala je baš košmar.
Mi, ljudi u tranziciji, žrtve pada socijalizma (to je ono što novinari nazivaju komunizmom, ne znajući da komunizma nema niti ga je ikad bilo), ponekad se suočavamo sa košmarima. Iako se čini da je lakše kada košmar pregurate budni, nije baš tako.
Slikovito ću vam pokazati na šta mislim.
Ovo mi dolazi na zicer po drugi put. Nema druge nego da podelim sa vama.
A nije da nije, prepoznao sam sebe iz nekih situacija.
Danas je 64. rođendan Lonnia Jordana, jednog od osnivača i jedinog preostalog originalnog člana grupe War.
U doba pre Interneta slušao sam War uglavnom sa nekih kaseta koje su mi dopale ruku – karakterističan zvuk sa žestokim primesama latino ritmova odudarao je od ostatka moje funk kolekcije. Stoga sam se veoma iznenadio kada mi je Grba negde krajem prošlog veka istovario na disk album “Eric Burdon declares War“. Aman, kakve sad veze ima jedan od istaknutijih rok vokala s funkom?!?!
Naslov je prepisan iz naslova jedne poruke u grupi ‘pasijans’. A nije bez razloga, jel’te, jer je reč o Habaneri…
Sve, sve, ali balon i “klarinet”! 
Hvala, Igore! 
P.S. Ah, da… Mislio sam da je muppet verzija Habanere najbolja… Nije više. 
Eksperiment.
Tokom pauze za kafu, brstio sam stranice nekih foto-blogova, pa sam naišao na neke radove koji su podrazumevali namerno pomeranje fotoaparata u kombinaciji sa odloženim okidanjem blica (žargonski naziv je second curtain). Znajući da to mogu da iskoristim u dolazećoj sezoni prazničnog šarenila, rešio sam da napravim eksperiment. Imao sam samo načelnu ideju šta ću da radim tokom slikanja, a slično tome i u postprodkciji. U nameri da imitiram neke radove koje sam video tokom dana, jedino sam znao da ću težiti kvadratnom izrezu, pa sam takoreći pazio na kompoziciju… Mada kod namernog zamazivanja teško može biti reči o kompoziciji…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (235): 20. novembar 2012.”
Legenda kaže da su dvojica “krivaca” za formiranje britanske rhythm’n’blues muzike, grane koja je evoluirala u najbolji rock’n’roll šezdesetih i kao bumerang se vratila u Ameriku u vidu stihije koju danas nazivamo british invasion. Ajd sad, izvesno je da pometnju nisu izazvala samo dvojica, ali jedna stvar je notorni fakat: ceo London je prepričavao koje je singl-ploče John Mayall doneo pretprošle nedelje iz Amerike i onda su sledile rasprave da li je kontigent koji je doneo Manfred Mann zapravo zanimljiviji.
Eh, gde se to završilo, ko je mogao da pretpostavi… U Kaliforniji!
Ovo mora da se sluša glasno.
Mislite da ste sve videli nakon one vožnje biciklom? Mislite li? E, pa gledajte.
[EDIT 18.12.2012: Originalnog video-zapisa više nema. Zamenjen je surogatom koji je manje dramatičan, ali nije ništa manje zanimljiv.]
Baš me Jasna pitala u subotu: “hoćeš li da pređemo tuda”, misleći na uski podest između dve duboke vode na starom jezeru, 35 metara širine 80 cm. Kad sam pre par godina video neku decu kako tuda voze biciklove, ostao sam naježen sledeća dva sata.
U slučaju ovog snimka, koji (na sreću) nije u HD rezoluciji, grč u vilici je pretekao nakon škrgutanja zubima, ali me je popustio posle jedno pet minuta.
Sezonska.
Već neko vreme se meračim da pronađem mesto koje ću slikati svakih petnaestak dana, sa iste tačke i sa istim kadriranjem, pa da napravim neki kolaž kroz godišnja doba. Još uvek izviđam teren, ali moguće je da sam našao dobro mesto. Ako se setite fotke s početka oktobra: to je isto to drvo, iz drugog ugla.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (234): 19. novembar 2012.”
Ček’ malo: najpre da pustimo muziku, ima je dosta, pa tek onda kratka reč.
Недеља је, и некако су ми се изјаловила два послића која сам мислио да урадим данас, да бих сутра-прекосутра могао да зазјавам по граду док поштен свет (и поштена интелигенција!) ради. Ал’ цврц, са све опом и гевезен зајном, није то гравитација па да је не гасе недељом. Мој алат је тамо негде неко угасио, или ставио да се афтамацки закључава, свеједно, ово је из нехата испао дан за хватање зјала, ментални карате на мале голиће, и исправљање кривих Дрина.
А Дрина, другови, јесте крива. И томе треба стати на пут – и онда тим путем преко моста. Или бар прочитати… хјој, куд ја одох. Крива је Дрина, пушио сам зато Беста док нисам нашао…
Ахм. Забуњивај завесу, светла, тон, испочетка.
Није статистика најкривља. Није ни Дрина. Има још тзв. наука или тзв.
дисциплина које су много кривље, а статистиком се јадном служе као топузом. Нпр климаватологија, која статистику користи и за борбу прса у прса (“нашим критичарима не ваља методологија!”) и за дугу рововску борбу (зато поодавно немамо локалне податке – сад ми је најближа станица 100 км од куће, у прошлом веку је била на 6км и погађали су много боље – а зашто су укинуте локалне станице, сметао вишак података?). Nastavite sa čitanjem… “Псиндром”