Po mnogo kriterijuma istorijske prirode, južnjačka prangija, tzv. southern rock, najbolje je stecište ljubitelja kilometarskog drpanja gitara uz jaku ritmičku podlogu. A kad je o tom fahu reč, kako da preskočiš bend koji je stigao najdalje, koji ima milion kilometara iskustva za sobom. Hteo bih da skrenem pažnju na jednu važnu ploču kojoj je ovih dana četr’ banke.
Month: July 2013
Staza pet
Okačio se na autobus, pa, hm, visi…
Moraš biti dovoljno lud ako si naumio da te spaze drugi.
I, kao što rekoh: moraš biti dovoljno lud da bi uopšte došao do koncepta kačenja na londonski double decker.
Jedna na dan (3-5): 5. jul 2013.
Velika mašina sa velikim čeljustima…
Pešačka zona u centru Kikinde je jedna od malobrojnih stvari kojima se moja varoš može pohvaliti. Međutim, mora neko da pokvari sliku. A ko će drugi, nego komunalne službe, radeći u nevreme…
Nil i Džek i ja (i još hiljadu nas)
I’m wheeeeeeeeels, I’m moving whels, moving wheels…
Ako je rock muzika ikada dostigla nivo složene kamerne strukture, onda se to desilo zahvaljujući Robertu Frippu i njegovim štićenicima u grupi King Crimson. Četrdeset šest godina uglednog imena, razne inkarnacije, plejada prvoklasnih muzičara u sastavima i – muzika koju morate da čitate između redova, jer inače nema smisla da je slušate. Ali, kad provalite, onda shvatite koliko je to sladak zalogaj. Da pokušamo.
Nastavite sa čitanjem… “Nil i Džek i ja (i još hiljadu nas)”
Car životinja, pogled iz blizine
Kako saviti košulju za dve sekunde
Naučite nešto korisno. Valjaće vam.
Nije da nije, ovo su naučili od Kineza.
Jedna na dan (3-4): 4. jul 2013.
Igra ranog jutarnjeg svetla…
Đavo da me odnese, ne mogu da se naviknem na pojavu, ali to je tako: posle nekoliko nedelja života pod preciznom satnicom, budim se rano ujutru. Dovoljno rano da se hvalim, dovoljno prerano da mi bude otužno. Ali ustanem, ne oklevam, jer imam posla.
I tako, jutros uhvatim jedan čudan ugao svetla iz otvorenog prozora, istog onog kroz koji ponekad gledam kako sviće. Oštro jutarnje sunce se poigravalo na suprotnom zidu i ja sam našao da je to vredno beleške.
Nepristojnost kao darvinovska neminovnost
Cecine cice jesu, Obradovićev obraz nije
Bila jednom jedna zemlja u kojoj su fakulteti formirani kao naučni instituti sa studentskim robljem, a ne kao ustanove za obrazovanje. Zašto je tako bilo, duga je i tužna i istinita priča o doktorima nauka koji žiletom isecaju članke iz internih periodika da ih drugi ne bi čitali; prevode knjige pa ih potpisuju kao svoje; javno traže Nobelove nagrade za naučnike koji članak napisali nisu. Novopečeni su diplomci, baza profesora osnovnih i srednjih škola, postajali vremenom sve neobrazovaniji. Stoga nisu mogli da prenose znanje, jer ga nisu imali. Ministarstvo prosvete je, kao i svaka druga birokratija, u svoje redove pažljivo dovodilo samo ubedljivo najsigurnije najnesposobnije, sve dok nije došlo do (željenog) stanja u kome je uverljivo sposobno da čini baš ništa (postojiš, ali svi, pa i ti sam, očekuju od tebe samo jedno veliko baš ništa). No, društvo je siromašilo, ljudi su počeli da žive sve manje pristojno, pa su polako i sami postajali sve više nepristojni.
Nastavite sa čitanjem… “Nepristojnost kao darvinovska neminovnost”
Kao dečak
Gledam ovaj naslov i svašta mi se mota po glavi. Dođeš u neke “zrele” godine, neprimetno, a da ne osetiš. Kuća – pos’o – pos’o – kuća, što je već opisano u jednoj pesmi kojom se nikada nećemo baviti. 
Tek ponekad, a sve ređe, nekoj brižnoj ženskoj duši otme se polurečenica: Moj dečak! 
Da l’ zbog ovoga ili ONOGA, vrag će ga znati. 