Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zbog dana mrmota, eto zašto.
To je odgovor na pitanje svim onim dragim ljudima koji će na prvi pogled na ovu fotografiju da (h)apliciraju :čeloklep: i da me iskreno zapitaju “zašto, zašto, elem zašto”.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-111): 19. oktobar 2013.”
Pre nekoliko dana sretnem Paju, mog drugara iz neke davne prošlosti. Životni putevi nam se nisu ukrstili decenijama, pa je zadovoljen red & običaj da se ispričamo. Onako, s nogu, kada ne može bolje. Ja u ruci držim svoj doručak kada mu vreme nije, a on fasciklu sa nekim dokumentima. Brzo pretrčimo uobičajene teme: žena, deca, posao, politika…
Ma, prvo neka ludnica počne, pa ćemo da nastavimo priču…
Šta biva kad razljutiš psihotičnu devojku? I šta biva kad ona nije raspoložena da prihvati izvinjenje? Pa, biva to da nadrljaš, eto šta. Ovako nekako.
Jes’ reklama, ali sjajna.
Mrzim kad ispadne tako da se celog dana ne bavim ama baš ničim nego poslom. Nažalost, to mi je sudbina sledećih desetak dana, i toliko je tvrdo da ću možda morati da odložim i projekat “jedna na dan” dok ne izađem iz cirkusa.
Nerviram se i zato što se često empirijski pokaže da ne treba više od petnaestak minuta, a za to uvek ima vremena. U četvrtak popodne beše baš tako: natakao sam Dugu Cev na mašinu, pa pravac na trg. Ulov je za kratko vreme bio dobar (šta bi tek bilo da sam imao vremena da hvatam kadrove), a za ovaj put sam izabrao ovaj kadar.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-110): 18. oktobar 2013.”
Ljudi kažu da sam suština žurke
Jer ispričam vic ili dva
Iako sam mogao da se smejem ili da budem sa svima srdačan
Duboko u sebi sam tužan.
Stoga, ako se dobro zagledaš u mene
Videćeš da moj osmeh izgleda neumesno
A ako priđeš bliže, lako ćeš videti
Tragove mojih suza.
Opet će da mi prebace da sam patetičan kada pišem. 
Evo male kučne čarolije: kako da ispitate da li je baterija puna ili prazna.
Nisam isprobavao, pa ne znam da li je tačno. Da li iko od prisutnih zna: da li je ovo iole pouzdan test?
Kultni detalj u Miletovoj berbernici, uz stalno uključen televizor koji ima oba kanala (dakle, i RTS 1 i RTS 2), jeste jedna ofucana šahovska garnitura koja izgleda kao da je prošla barem nekoliko ratova u poslednjih trista godina.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-109): 17. oktobar 2013.”
-То је на оној низбрдици пре кривине.-Којој низбрдици?
– Ма знаш… осети се штогод кад идеш бициклом оданде.
– А, то…
Док сам фоткао Фуџиславом, имао сам обичај да га држим у колима и активирам кад год ми се на семафору укаже нешто времена. Дође згодно, јак зум, изоштрава скоро одмах, дугмиће знам напамет, само нанишаним и шкљоцнем, без много тинцања. Требало би смислити име за тај жанр, нешто као скраћеницу “како сликати успут кад већ не можеш да станеш где хоћеш, а немаш ни кад”. Могло би ту да се наклапа и о уметнику који превазилази ограничења све држећи их се, и о уметничком изразу који налази путиће куд ће да се искаже, и бла бла, а да не заборавим и трућ. Укратко, тешко је фоткати и возити у исто време па још и добро. Јесте, развио сам нешто рефлекса и направио нешто занимљивих снимака, ал’ сам исто тако који пут замало пропустио зелено или кренуо ка јендеку и, најчешће, снимио тону шкарта.
А онда ме нешто кренула карта… добио сам возача. Натакао дугу цев и од куће до баште распалио серију, отприлике по сећању, шта сам све оно хтео да снимим. Као и оно са родама, буде гомила неоштрих снимака јер се изоштрава ручно а мрда се. Ова је успела баш онако како сам замишљао.
(велика)
