Nastavljamo s retrospektivom Oljinih radova. O današnjoj fotografiji ona kaže:
Month: October 2013
Digitalna mrtva žaba
Postoji šansa da se slikarstvo učini interaktivnim – ili barem promenljvim. Evo jedne vruće priče na tu temu.
Jedna na dan (3-113): 21. oktobar 2013.
Šetajući tako u grupici foto-entuzijasta, od osobe koja ume da gleda-i-vidi čujem ozbiljnu pohvalu, potaknutu utiskom prve posete, o spokoju koji vlada na ulici Kikinde okupanoj kasnim miholjskim suncem. Da nije to rekla, ne bih nizom kratkih, brzih asocijacija došao do misli o sveopštem mentalnom jadu koji je okupirao moju varoš još onih godina kada su drvoredi vađeni da bi bili pretvoreni u ogrev. Taj jad ne popušta pritisak već dvadeset godina. I da ne bi tog patetičnog toka misli, ne bih obratio pažnju na ovu scenu, svedenu u fotografiju na mestu koje se nalazi 300 metara od strogog centra grada.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-113): 21. oktobar 2013.”
Cigani, skitnice i šaneri
Listam današnje novine i sve se pitam kada ću se uzeti u pamet i novine načisto bataliti. Tri minuta je dovoljno da se pogledaju naslovi i zaključi da u njima ništa nije vredno daljeg gubljenja vremena. A onda dođem do ženske strane i vidim naslov: Zavisna od botoksa! Pa dobro, mislim se, da li su te žene normalne? Shvatam ja zavisnost, i sam imam neke poroke na koje ne gledaju svi blagonaklono: “pušim, pijem, tulumarim, gutam pilule, obožavam skupe stvari, zavlačim ruke u gaćice…”, al’ zavisna od botoksa… 
Tu mi na um padne “kraljica estetskih zahvata” iz sveta muzike, ne budem lenj i potražim neki stari snimak… I eto priloga za danas.
Part of me
Olivera Radmanović je prijatelj, onaj od najbolje vrste koju čovek može da stekne, a ja sam imao tu sreću i privilegiju. Kao i ja, počela je fotografijom da se bavi pod “stare dane”, relativno skoro, ali već je uspela da osvoji nekoliko konkursa, da pobedi na ovogodišnjem takmičenju “Fotofiniš”, a čuveni sajt 1x.com je objavio nekoliko njenih fotografija. O svom fotografskom iskustvu najbolje će vam reći ona sama:
Izlazak iz parkinga (igra živaca)
Izlazak iz parkinga je eksplicitna radnja. A igra živaca se sastoji u tome da izdržite i odlgedate ovo od početka do kraja, bez preskakanja i zavirivanja kako se završilo.
Da citiram onog što je ovo okačio na Cevku: “neću da budem seksist, pa zato neću pokušavati da pogodim njen pol”. 
Jedna na dan (3-112): 20. oktobar 2013.
Voajerčina, od ulične fele, pa još sa fotoaparatom u ruci…
Imao sam iznenadnu i kratku, ali zanimljivu posetu dragih prijatelja. I tako, napravismo kratku šetnju po kikindskom trgu, nas troje, svako sa svojim fotoaparatom u ruci, i uhvatismo, svako za svoj račun, štogod zanimljivo.
Meni ova vrsta fotografije ide sve bolje. Izgleda da mi pomaže i društvo saboraca: pazi, da sam bio sam, pitam se da li bih se usudio da podignem fotoaparat na gotovs da uhvatim čiču koji je zastao da pogleda šta ima novo na fejsu. 
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-112): 20. oktobar 2013.”
Svitanje
Bane i Laza su stigli kući posle jednomesečnog boravka u Engleskoj. Ja, k’o na iglama sedim i buljim u telefon, sve čekajući da me neko od njih pozove, pa da zajednički sumiramo utiske i pogledam šta su sa puta doneli. Naravno, mislim na ploče. Eh, nekada je i to slatko iščekivanje imalo smisla – kao da ideš na ljubavni sastanak, sav se treseš od uzbuđenja.
Šta da kažem, posle poziva, poleteo sam kao ptica. Nagađao sam šta su i koliko mogli da donesu, u mislima prelistavao njihove kolekcije tražeći rupe u njima koje su, sada, možda popunjene.
Stignem kod njih, izljubimo se kao što je to red i običaj, a ja sve pogledom nestrpljivo tražim gomilu. Bane je to primetio, pa mi reče:
– Pusti ploče, neće nigde da pobegnu. Gledali smo koncert Grateful Deada!
Tu se ja blago zabezeknem. Otkud oni na njihovom koncertu, nisu baš često dolazili u Evropu, slabo se to ovde slušalo…
Utovar nedeljom, 20. oktobar
Šta je sledeće? Kristalne noći?
Posle vesti o onoj gadosti koja se desila kad je jedan zalutali aparatčik odlučio da lojalnost pruži onome ko ne treba da se pita o modernoj umetnosti, pa zatražio cenzuru jednog angažovanog umetničkog rada (koji je, uzgred budi rečeno, fenomenalan), javili su se razni da reaguju.
No, najluđi detalj je onaj o izostanku nekakve jebene procedure, zbog čega je taj Fajgelj, jeb’o ga ko ga postavio na to mesto, navodno sam, posle navodno neprospavane noći, odlučio da zahteva da se jedan rad skloni kako bi bili zaštićeni oni koji, fakat, na likovne izložbe ne dolaze:
Прекјуче се у Културном центру појавила изложба студената Академије, мимо процедуре, тако да нико није знао садржај до последњег тренутка. Један од радова је представљао фигуру распетог Исуса, ког већина грађана поштује као Бога.
Тражио сам мишљење о раду од свих ауторитета до којих сам стигао: аутора, професора, верника, обичних грађана. (…)
Одлука је била тешка, али одлучио сам да заштитим обичне људе, који у уметничком делу ипак виде и оно очигледно, ”Исуса који граби паре”. Одлучио сам да не дозволим ризик да већина грађана буде увређена и обесправљена и да још мора да плати за то. Јер та иста већина, која се изјашњава да верује у Исуса, је и главни извор финансија Културног центра.
Kakva demagogija, jebote. Pršti od demagogije.
Naravno, kompletna ekipa koja je spremila izložbu, jer ona je bila kolektivna, odlučila je da otkaže učešće, jer u uslovima kad jedan ljubitelj uštirkanog razmišljanja arbitrarnom odlukom krene da kroji kapu pod demagoškim izgovorom “zaštite običnih ljudi”, i još poručuje umetnicima kakvi treba da budu, nema govora o angažovanoj umetnosti.
I, ako smem da primetim, nema više slobode u svom osnovnom značenju.
Moja mašta smišlja svašta
Pamtite li detinjstvo? Pamtite li svoje igračke? Jeste li ikada zamišljali da je neka od tih igračaka zapravo mala živa osoba? Evo jedne predstave na tu temu.
(original ispario, klip je zamenjen drugim)