Month: March 2014

Republički izbori u Srbiji 16. marta 2014. godine, iliti: We’re on a Mission from God

24. septembra 2000. godine sam kampovao na Dobrim Vodama. Drugim rečima, moju artiljerijsku jedinicu su iz kasarne poslali na istureno mesto van Bara dok ne prođe izborna furtutma. Glasao sam pod šatorom, na čijem je ulazu stajao stariji vojnik sa zadatkom da objasni vojsci kako se i za koga glasa. Dok sam prilazio šatoru, to nesrećno seljače iz sela pored sela pored Leskovca nije smelo ni da zine. Tako je bilo.

1. Šta bi?

Izbori su prošli, demokratija je delovala. Zavladala je Valentina, Valerija, Varvara, Vasilija, Vasiljka, Vaskrsija, Veliborka, Velinka, Vera, Verka, Veronika, Veroslava, Veselinka, Vesna, Vidosava, Viktorija, Vinka, Violeta, Višeslava, Višnja, Vladanka, Vladislava, Vlastimirka, Vojislava, Vujadinka, Vujka, Neverica...Vukadinka, Vukica, Vukosava, Vuksana… ili skraćeno: neverica. Jer, na republičkim izborima održanim 16. marta 2014. godine je apsolutnim trijumfom zaokružena furiozna osamnaestomesečna ofanziva Srbije na krug dvojke. Da, upravo tako: tokom sistematskog činjenja teških zločina protiv demokratije (od kojih je najteži temeljna izgradnja partokratske države u čijem je okviru, od oca legalizma i majke nemorala, rođena današnja apsolutna pobednica) gubitnici su zaboravili da žive u Srbiji. Teška isparenja beogradske virtuelne stvarnosti su ih opila. Došlo je vreme za mamurno buđenje.

Nastavite sa čitanjem… “Republički izbori u Srbiji 16. marta 2014. godine, iliti: We’re on a Mission from God”

Vodi me do reke

I don’t know why I love you like I do
After all these changes that you put me through
You stole my money and my cigarettes
And I haven’t seen hide nor hair of you yet

Većina nas zasigurno zna ovu pesmu u izvođenju grupe Talking Heads. Obično imam dilemu kada treba da se odlučim za jednu verziju, a pritom volim oba izvođača. No, u ovom slučaju, verzije su toliko žanrovski udaljene da ih obe podjednako volim.

Nastavite sa čitanjem… “Vodi me do reke”

Sedam dana u Irskoj

Poznajem ljude koji bi voleli da malo putuju Irskom. Tačnije, u tu grupu spada svako ko se ikada bar malo uputio o životu u toj čudesnoj zemlji. I ja sam među njima. Juče je bio dan sveca-zaštitnika Irske, Svetog Patrika. Šta vredi da slavimo ako nismo u Čikagu; a ja nemam gde u svojoj varoši da popijem pintu Ginisa, najboljeg piva otkad postoji pivo.

Nego, pozabavimo se malo samom Irskom. Ovog puta iz ugla nekog ko ume da priča priče kamerom. Zna se: pružite sliku preko celog monitora, overite da ide HD – i uživajte.

Joj, čoveče… Što sam željan putovanja…

Pričekaj. Dolazim.

Danas nešto utihnula ona nelagoda od sinoć. Meni je na pamet pala pesma koja je prikladna za današnji dan. Jer strpljen, ergo spašen. Samo polako. Desiće se od svega po ništa, pa daj makar u tamburu da udarimo i da pritom čujemo nešto vredno slušanja (za razliku od onih na koje ste mislili u prvom delu rečenice).

I pojačaj bar malo. Grehota da slušaš u rahitičnoj dinamici.

Nastavite sa čitanjem… “Pričekaj. Dolazim.”

Једна од пре: бубњар у трансу

За пољску групу “Но то цо” сам чуо укупно једном, код Николе Караклајића. Немам појма о њима, тек ми стиже њихова музика. Запамтио сам их само зато што им назив у преводу значи “Па шта онда”… како се звао наш локални бенд.

Чинили су га Веса и Деја на гитарама, Жика Главоња на басу, Миле Џегер (један од три зрењанинска Џегера тог времена) и Цука на бубњевима, и један Воја на оргуљама повремено. Свирали су два или три пута недељно у старом Дому омладине, смењујући се са Омегама. Уз толико живих наступа (да видим неки данашњи бенд да скупи толико публике годишње), ем су били у форми, ем им је било помало и досадно да свирају свако вече једно те исто, па су се дали у импровизације.

Оно, у то време је и био обичај да се песме штимују тако да свако има свој соло понегде, да се сви покажу. За Цуку, то је била Сузи Кју, песма из репертоара Криденса и Стонса, у којој је он умео да одвали и по два-три минута. Фотка је снимљена након једне жешће свирке (не, ништа страшно, иза сцене је текло само вино, ружица), кад су ову ствар свирали на бис. Цука се дохватио већ свог другог сола, пао у севдах и никако да се мане. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бубњар у трансу”

Gori vatra (sad u nama)

Danas sam se malo zaneo u surfovanju po netu i završio u Australiji. Sada se češkam po sedoj glavi pokušavajući da se prisetim odakle sam krenuo kada sam tako daleko stigao. I slabo mi ide, pa neću dalje da se zamajavam time. U Australiji sam naleteo na tipa koji ima zanimljiv hobi: decenijama skuplja snimke koncerata koje su prenosile radio stanice. Tvrdio mi je da se kvalitet snimaka kreće između odličnog i izuzetnog.

Ovde se malo ko toga setio. Ono što sam ja snimao sa radija kretalo se od drljavog do mrljavog. 🙁

U takvim okolnostima, kada se sretnu dva zaluđenika, obično nađemo neki zajedničku ljubav iz mladosti, pa očas ugovorimo razmenu zanimljivog materijala. Ne što nam to preterano treba, obojica imamo muzike previše za jedan život, nego što nas je iskustvo naučilo da uvek ispadne nešto neočekivano.

Nastavite sa čitanjem… “Gori vatra (sad u nama)”

Utovar nedeljom, 16. mart

Ko kaže da naši mediji ne podržavaju književnost. Pa masa njih nas obasipa bajkama!

dokle će dobaciti koja stranka?Čak i ako niste redovan posetilac Suštine pasijansa, znate već koliko se trzamo na izbore koji su u toku. Ono jes’ da na izbore nismo imuni, jer su sastavni deo života, pa na redovnim redakcijskim kolegijumima biramo Nastasju, Ursulu, Šeron, Noru,…

A koja će stranka dobaciti do cenzusa, koja i koliko preko cenzusa, odavno nas ne interesuje. Možda interesuje njih, ali teško da i same mogu mnogo uticati na konačan “raspored dužnosti” u narednoj Vladi. Ipak se o tome odlučuje na nekim višim mestima.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 16. mart”