Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Jeste li ikad razmišljali o tome koje živo biće je najstarije? Evo naznaka.
Priroda je moćna kada joj dozvoliš da diše iraste. Hoćemo li mi ugroziti sve ovo u svom bahatom poimanju prava na životno okruženje? Ili ćemo se probudutu pre nego što bude kasno?
A da li je, možda, već kasno?
She was running away
So now I’m standing at the corner
Lost in the things that I said
What am I supposed to do now?
Ma kako pazili, svakome se desi da zaluta. Bilo da si hodao ili vozio, odjednom spoznaš da nema dalje, da se ispred nalazi samo zid. A onda kuku & lele, treba se vratiti nazad…
Naš jezik ima lep izraz za opisano stanje: ćorsokak. Najčešče ga koristimo u trenucima kada se zagubimo u životu, pa krenemo da lupamo glavom kako da se izvučemo iz svega toga.
Što tvrđa podloga za udaranje, to bolje. Jes’ da više boli, al’ brže se osvestiš i nađeš rešenje. 
Nismo mi kao junak ove pesme da stojimo & čekamo da nam ženska pruži ručicu i izvede nas na sigurno. Ako nas je već dovela u ćorsokak, zašto bi to radila? 
Stavi čovek kukuljicu na glavu i krene da baca čini na nedužno građanstvo.
Nastavite sa čitanjem… “Bacanje čini (nije HAARP, a nije ni kemtejlZ)”
Ovo slušanje će da potraje. Skuvajte kafu ili, još bolje,
naspite neko pićence.
Kako sam izašao iz puberteta, izašao sam i iz komplikovane muzike uz koju se lepila etiketa progressive. Iako se prva polovina sedamdesetih pamti po dominaciji tog pravca i mnogim brilijantnim albumima, kako je vreme odmicalo, tako je postajala sve dosadnija. A često i sama sebi cilj, pa su albumi sve više ličili na veštačke konstrukcije virtuoznih muzičara koji su na silu pokušavali da nadmaše sami sebe.
Dobrih petnaestak godina se na toj sceni ništa značajno nije dešavalo, a onda se pojavila hrpa novih i interesantnih bendova koja je inspiraciju nalazila u zlatnom periodu prog-rocka. Doduše, sa novim zvukom & načinom razmišljanja i prilagođeni novoj tehnologiji koja se, u međuvremenu, razvila.
Ja sam se i dalje držao starih i proverenih prog ljubavi iz mladosti.
Evo da vi se javimo da smo dobro i zdravo kojei vama želimo a kako ste vi jeli snajka ozdravila kaćetenam doći u gostima
Trendovi su jasni: ovako će kroz dvadeset godina započeti pismo u kojem će se naći i pasus sa molbom “ako bi mogo zaovin mali dadođe posle ferija davidimo da mu sredite onaj doktorat košto ste prošle godine sredili malom od ujninog brata i ne brinite biće opet dva teleta mićemo istranžirati avi samo dojete da uzmete“. Ne treba reference, ne treba kriterijum, ma ne treba ni da ste pismeni: ako imate koga gde treba, napisaćete naučni rad na temu “Uticaj kamena za oštrenje na rad kose u ograđenim livadicama u ruralnim krajovima krajevima sa primerom one male zaravni više pojate, između dedinog hrasta i hidrofora”, a spektralnu analizu kauzaliteta sinodermijskih tendencija će već predložiti mentor (samo da se vrati sa studijskog putovanja u Šišatovac) i vaš doktorat će postati važeći i bez referenci. Ma kakve crne reference za jedinstven naučni rad! Na kolena, odmah!
Chris Rainier je legenda dokumentarne fotografije. Pomalo je glupo reći da su njegove fotografije poznate: pravilnije je reći da je njegov rad uticao na svest čovečanstva o kulturama koje nestaju – zapravo, o svetu koji nestaje pred našim očima.
Ne treba zatrpavati njegove reči svojim, jer ništa se dobro ne može na taj način stvoriti. Izvolite – uz prijateljski savet da pružite sliku visoke rezolucije preko celog ekrana.
Postoji reč za to: konfabulacija. Svejedno, moram da se izvinim čoveku.
Danas je dve nedelje kako sam se ogrešio o Peacocka, a da mu ni reč izvinjenja nisam uputio. Priča je malo složenija, ima previše tananih niti zbog kojih znam da mi Zoća nije zamerio, ali svejedno.
Phui, odakle da krenem? Najbolje redom.
# Slika prva: Rana adoslescencija
Beše neko društvo nafuranih junoša sa kojima sam se družio kad sam išao u osmi razred osnovne; bilo mi zanimljivo da razmenjujem iskustva o muzici sa njima. Jedan iz tog društva je u policu sa pločama vredno trpao sve redom od middle of the road bendova, a nekako je, obaška, imao nepogrešiv osećaj za kič. Imao je sve od Bad Company, ali ništa od Free. Imao je jedan album grupe Deep Purple, ali zato je jedva čekao izlazak trećeg albuma od Whitesnake. Posebno mi je ostala u pamćenju rečenica koju do dana današnjeg nisam uspeo da raščivijam: “A šta će mi Led Zeppelin kad imam sve od Black Sabbath.” Bio sam suviše zelen da shvatim da čovek priča gluposti. Zamolio sam ga da mi pusti nešto od Sabbatha.
A on mi pusti ovu stvar.
Gledaš malo u ljude koji su hodali ovuda pre tebe, pa pomisliš kako bi bilo baš dobro ako bi osetio barem jedan dašak onog što su oni doživeli. Tražiš način da se približiš pravom životu, pa pronađeš nešto što liči na rešenje.
A onda, saznanje te ošamari punom snagom: nije poenta u tome da imaš motocikl.
Nastavite sa čitanjem… “Svođenje životnih planova na one prave”
