Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Da li se sećate šta se desilo kada je Elwood Blues izrekao tu rečenicu policajcu nakon što je prešao raskrsnicu na crveno u filmu “Blues Brothers” (1980)? Nastupila je jurnjava po tržnom centru veoma vredna sećanja.
A onda su neki ludaci rekonstruisali celi scenu – LEGO kockicama. Pa’j sad:
Autor fotografije je Pera Nikolić.
Ne, ne mislimo na one prve tri patetične noći krajem marta 1999, kad smo sprovodili zamračenje prozora, kao što su nas učili na časovima ONO i DSZ, ne bismo li prevarili bombardere. Mislimo na spontano zamračenje u kome odjednom ostajemo bez svog osvetljenja u noći, ama iz bilo kog razloga.
Kako bi izgledala noć pod vedrim nebom kada bi jedan velegrad prestao da osvetljava sebe i sve oko sebe? Ništa se ne bi videlo? Ili bi se, može biti, ipak videlo sve? Neko je to istražio. I evo hipotetičkog rezultata koji ne bi bio daleko od stvarnosti.
(Ne grešite dušu: razvucite ovo preko celog ekrana i gledajte kako dolikuje.)
Autor fotografije je Vladimir Mijailović.
Evo šta se dogodi kad igraš na jednu kartu.
To je stvar perspektive gledanja (i perspektive neposredne budućnosti): pandur je jači od keca, to je valjda jasno.
Woman never minds, pulls the shade and draws the blinds
She takes him in the darkness where the loneliest can feed
She gives him all she has to
And it’s no more than he needs
Postoje ljudi koje ne primećujemo na prvi pogled. Proći ćemo pored njih i neće nam skrenuti pažnju jer ne drže ispruženu ruku, ne izbacuju u dahu svoju tužnu priču. Možda zato što nije novac ono što traže, iako je to ono što im verovatno treba. To su ljudi koje bole uzroci, a ne posledice…
…a put koji je pređen između ta dva isuviše je veliki da bi im se moglo pomoći.
Jeste li skoro poslali SMS poruku na broj 1003?
(Jedan, dva, tri, mnogo…)
Postoji pravilo da svaka sponzoruša zna šta je ljubav, a šta su novci. Naravno, zna i šta je ljubav prema novcu, ali malo koja sponzoruša “boluje” od toga, jer je svesna da je novac sredstvo, a ne cilj ili nedajbože predmet obožavanja. Da svako pravilo ima izuzetaka potvrđuje Srbija, koja kao sponzoruša nikako da pokaže da zna razliku između ljubavi i 
novca. Volimo mi Ruse i oni vole nas. Ne svi sve, ali… eto… nađe se. Vidi koliko nas ima zajedno (i sa i bez Krima, Kosova i Metohije); mogu se naći oni koji se bezrezervno beznovčano vole. Al’ u slučaju bivšeg budućeg gasovoda, kao i uvek kad je ekonomija u pitanju, pita džep, a ne grudni koš.
Naravno da se ovakve odluke ne donose preko noći. Bar ne za javnost. I teško da o njoj nije bilo barem monologa za vreme ponosne parade. I ako među “našima” ima iznenađenih, onda su svakako bolji oratori, nego političari. Što, je l’, i nije tako teško. Čak se javiše i oni koji su javnosti i započeli priču oko “prazne šuplje cevi”, al’ narod je to već zaboravio.
Domaći mediji će se okrenuti kako vetar duva, odnosno kako nameće glupost domaćih političara, pa ćemo začas dobiti strane investitore u vetrenjače i škriljce. Nemojte se iznenaditi ako se pojavi i ideja za korišćenjem energije morskih talasa. Zakon o pomorskoj plovidbi odavno imamo, kao i prateće namenske nezavisne(!) organe, a to što nemamo direct access to sea ne znači da ne znamo da koristimo energiju plime i oseke.
Zen. Ne treba tekst. Treba slika, treba ton. i to je dovoljno.
Ajde sad lepo razvuci sliku preko ekrana.
E, tako. Nema dalje. To je to.
Današnja fotografija delo je Borisa Bajčetića, čiju smo retrospektivu radova imali prilike da vidimo prošle godine na Suštini pasijansa.
Vredne ruke, malo ideje, malo veštine, malo alata… I dok dlanom o dlan, nastane delo sa dušom. Pazi sad.
Govorili bismo o predmetu koji je pred vama stvoren, ali vi već znate šta je to. Podsetilo vas je, verovatno, na onaj predmet što na tim šuškavim listovima ima i nekakve znakove, što bi kod nekih možda izazvalo podozrenje. Ne treba se plašiti: knjiga je plemenita stvar, pa taman bila i bez slova.