Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kad oduzmeš i sabereš: jedino pravo blago.
A sad, da se prisetimo scene iz filma koji odavno niste gledali… Ili jeste? Neki nisu, ima bar 30 godina; neki su ga gledali prošle nedelje u okviru, jebotemiš, održavanja predbožićne atmosfere u narodu. Pa, da pomognemo, valja se.
Imali bi psihoanalitičari šta da kažu o ovome, zar ne?
Ponekad dolazi do razlika u mišljenju između tašte i zeta o potrebnom načinu vaspitanja deteta. I onda, kako bi ono rekli, dogovor kuću gradi…
Posvećeno svim zetovima koji su vaspitanje svoje dece (makar delimično) prepustili svojim dragim taštama. 
(…)
P.S. Ti što progovaraš, bolje ti je da ne progovoriš. Tačno znamo šta misliš, ‘tico. 
E, čik odolite!
A razlog za ovaj vanredno dugi jutarnji prilog radnim danom nije samo provokacija, već i jubilej: danas se navršava 180 godina od rođenja čika-Jove Zmaja.
Svi mi znamo ovo vrlo dobro, ali nije zgoreg da se ponekad prisetimo.
Za sva vremena… Pogotovo ona kvalifikacija na kraju koja, onako usput, opisuje dvojicu autora Suštine pasijansa.
Tu je negde i ceo crtać.
Nije li Lekić idealno prezime za lekara pedijatra?
– Za koga navijaš?
– Za Partizan!
– Ih, bre! Ne navijaš za Zvezdu?
– Ne. To samo moj deda navija za Zvezdu i za Mančester Junajted.
– A je l’ imaš devojku?
– Imam.
– Kako se zove?
– Devojčica D. Zar niste o njoj čitali na Suštini pasijansa?
– To je lepo. Ali nećeš moći da se viđaš s njom neko vreme. Ostaćeš ovde kod nas.
Tako smo ostali kod dr Lekića, odnosno u dečijoj bolnici “Olga Dedijer”, o kojoj smo već pisali. Ovoga puta su utisci malo(?) bolji.
Luka Bursać, 10 godina°
Bio jednom jedan car. Taj car je jako voleo sebe, a nikog drugog. Jednog dana je od slugu zatražio da mu naprave mašinu koja će da učini da on poleti.
Sluge su se svaki dan trudile, ali nisu uspevale. Jednog dana se jedno dete setilo kako mogu da naprave mašinu. U početku su mu se svi smejali, ali su kasnije počeli da shvataju. I uspeli su da naprave mašinu za letenje. Ali je nisu hteli dati caru zato što je car mislio samo na sebe. Napravili su mnogo takvih mašina i odleteli kod drugog cara koji nije mislio samo na sebe.
A stari car više nije bio car, nego običan čovek.
KRAJ
________
° Pažljivi čitalac koji se sa Suštinom pasijansa druži od početka svakako može da se seti Luke, koji je imao samo pet godina kad je svom kumu Grbi začepio usta u raspravi replikom “Ja hoću da vidim svet, a ti mi ne daš!”
Uticaj (bliskih) rođaka na mladi muzički ukus…
– Deko, pusti mi muziku sa ljačunalja!
– Ma, šta puštaš to! Ja sam ljokelj. Pusti mi nešto dljugo.
– Šta drugo?
– Mama, šta si mi ti juče puštala sa dekinog ljačunalja?
– Bon Jovi.
– E, to! Deko, pusti mi vonžon vi!
Vodi računa šta je to što želiš.
Sve je relativno.
Žalio mi se svojevremeno zet – inače čovek na mestu, što će se i videti iz nastavka ove rečenice – kako ga muče teške dileme oko načina vaspitavanja sina.
Ukratko rečeno, muka je sledeća: njegov Stefan, vrsnik mog Ognjena, odrasta u okruženju koje nije niti moralno niti etički niti logički upodobljeno sa odgovarajućim viđenjima mog zeta. Šta činiti? Da li dete vaspitavati u skladu sa svojim uverenjima, dakle dokazanim silogističkim kompletom istine i pravde (za sedam država prodanim i predanim NSFM Kerberima na čuvanje od istorije), ili se prepustiti mimikriji i, deteta radi, upisati ga na veronauk.
Kao i sve roditelje naše civilizacije, i mog zeta i mene gazi vreme. No, ovde i sada vreme 
gazi na drugi način; još uvek ne toliko lingvističkim novinama, nekom novom užasno bučnom i naravno odvratnom muzikom, ili frapantnim tehnološkim dostignućima koja čine da udaramo glavom u nevidljive zidove. Ne, mi četrdesetogodišnji matorci moramo da sebi priznamo stvarno postojanje jedne paradoksalne situacije: naša deca odrastaju u svetu narastajućih nepostojećih pretnji. Naš roditeljski zadatak, stoga, zvuči nemogućije od ostalih: Kako naučiti decu da primete nepostojeće opasnosti, kako se odbrane od nepostojećeg neprijatelja?
