Category: Deca

Kad oduzmeš i sabereš: jedino pravo blago.

Dvanaestogodišnji genije

Zaista ne znam u čemu je fora, ako je fora. Dečko je u stanju da zamisli simfonijski komad i da ga potom sjuri u partituru za par sati. Pogledajte, pa sudite sami.

Dobra vest u svemu ovome je da se mediji nisu previše primili na informaciju o ovom dvanaestogodišnjem monstrumu, pa je bilo nade da će se razviti u nešto bez nužnog pretvaranja njegovog vanrednog talenta u cirkus. I uspelo je. Naime, ovaj snimak je još iz 2004. godine, a vi verovatno niste čuli za dečka. Dakle, Jay Greenberg ima već 20 godina i bavi se komponovanjem. Očigledno, nije pukao u međuvremenu.

Muzičko obrazovanje u predškolskom uzrastu

Sredinom decembra smo od vaspitačica dobili spisak pesama koje bi Aleksa trebalo da nauči do novogodišnje priredbe. Dobro, ne baš da nauči, ali da mu budu poznate.

stairway to heavenGledamo supruga i ja spisak pesama i jednu odmah prepoznamo. Za ostale ni čuli nismo. “Što nema u vugla ima u Gugla”, kako rekoše pametniji, pa nađosmo ovu Disappointed smile, ovu Eye rolling smile i ovu Thinking smile. Obradovali smo se kô onomad kad smo čuli da je veronauka (skoro pa) obavezni predmet u osnovnoj školi.

Na spisku nas je iznenadilo i prisustvo pesme kojoj tu nije mesto (k’o da ostalima pa jeste). Who me? A dete u međuvremenu peva nešto što posle dužeg vremena uspevamo da razaznamo (toga nema na spisku, ali vidimo da je već dobro zna) Shifty.

Ej, gde li su nestale one dečije pesme!? Aleksi, ali verovatno i drugim njegovim vršnjacima, draže su pesme “onog starog čike”, a pred Novu godinu svakako i pesme sa Deda-Mrazom u glavnoj ulozi. A bojim se da će kućna play-lista ubrzo biti “poklopljena” raznim “vanjskim” uticajima.

S druge strane, raduju nas momenti kada prihvati pesmu za odrasle koju prvi put čuje. Tako je, na primer, pokazao i da se može fino đuskati i dok si sputan u dečijem sedištu. A uz ovu ne đuska, nego je peva. Onoliko koliko stigne… Flirt male

Let It Be – Live Perfomance

Prolog: Phase One in which Doris gets her oats

Ognjen i tata se igraju. Igra se sastoji u tome da Ognjen u bojanki crta prave, horizontalne i vertikalne linije, a da ga tata nagrađuje zvezdicama kada sve nacrta. Crta dete sve u šesnaest, korumpiran mali pa to ti je, sve bi uradio za zvezdicu. Tati zvoni telefon. „Deda, hajde pogledaj Ognjena, daj mu zvezdicu kad završi.“ „E da, važi“.

Zaplet: One After 909

Stoji deda pored Ognjena, pažljivo gleda kako stvar napreduje. Crtanje se završava. „Bravo, odlično si crtao, zaslužio si peticu.“ „Ne, daj mi zvezdicu.“ „Tako je, evo ti petica.“ „Neeee, hoću zvezdicu!“ „Ali, petica je najveća ocena.“ „Hoću moju zvezdicu!“ „E da, baci pet.“ „Maaaaamaaaaa!“

Epilog: Queen says “No” to pot smoking FBI members

Porodični sastanak, samo jedna tačka dnevnog reda. RAZ-GO-VET-NI-JE „Dobro bre, ćale, daj da odemo da ti kupimo slušni aparat, pa ne košta milione majka mu stara.“ „Ali zašto?“ „Čoveče imaš problem, ne čuješ ništa.“ „A?“ „PROB-LEM I-MAŠ, NE ČU-JEŠ!“ „Ko?“ „Kako ko, pa ti!“ „Kakav problem?“ „NE ČU-JEŠ!“ „Ma jok, nemam ja problem, meni je dobro. Vi imate problem.“ „Kakav sad mi problem imamo?“ „Nerazgovetno pričate. Vidiš kako ja lepo pričam.“ „Aman, kako razgovetno da pričam kad se stalno derem?“ „Eto vidiš kako ti imaš problem. Nego, skuvaj mi kafu.“

Buđenje zime

pogled s prozora

Nek nam nosići pocrvene!

Volite li zimu? Kakva osećanja u vama bude pomisao na ovo godišnje doba? Moje “emotivno razmišljanje” prema njoj je sendvičarskog tipa – jedno vreme sam je voleo, pa posle nisam, sad je opet volim. Winking smile Doduše, moja sadašnja ljubav prema njoj nije ništa izraženija od ljubavi prema drugim godišnjim dobima. Ušao sam, izgleda, u ono doba života kad u svakom godišnjem dobu vidiš samo lepe stvari. Smile

U trenutku kada budete čitali ovaj prilog zima će već biti tu oko nas. Neko ju je možda već osetio zbog suviše kratkog/tankog komada odeće ili zbog iznosa na računu za grejanje, al’ ne bih sad o tome. Kažu da ne treba davati savet nekom ko ga ne traži. Stoga dalji tekst protumačite kao predlog, kao ideju, kao podstrek,… Pointing up

Pridružite se nekoj grupi dece koja se igra u snegu. Potrudite se da vas prihvate. Možda će vam biti lakše da to uradite ako krenete sa nekim svojim vršnjakom (nebitan je pol); samo vas “matorih” mora da bude bar 3-4 manje od “mlađih”.

“Podelite” malo dečije radosti. Pomozite im da naprave sneška. Ili iglo. Naučite ih da naprave lepše grudve. Utabajte neku stazu sa njima. Sankajte se s njima. Uvaljajte se u sneg s njima. Smejte se s njima. Pomozite im da se “slikaju” u snegu, pa im pokažite kako se to može (trapavo) uraditi samostalno. Igrajte se.

Kad se umorite, ponesite jednu grudvu kući. Stavite je u neku činiju, pa je uz topao čaj/kakao/kafu posmatrajte kako se topi. Eto tako…

Smeh očaja

Što te ne ubije, čini te jačim, kaže narod. Lomim prste i sve nade ulažem u jadnu nadu: ako moje dete preživi odrastanje, Musa Kesedžija će oglasiti potrebu za posestrimom vilom. Sa iskustvom, dakako.

Ognjen već sedmi dan ima temperaturu. Ništa veliko, ali i ništa drugo. Niti curi nos, niti kašlje, veseo je, ništa ga ne boli. Ali stalno nekih 37 sa tri-četiri, i ponekad, a obavezno noću, temperatura skoči i na 39. Lokalni dom zdravlja ima ugrađen alarm Ognjen approaching (iz već opisanih razloga), a doktorke su već iskusne u izbegavanju davanja bilo kakvih mišljenja (omiljena rečenica je Skidajte temperaturu pa vidite), pa nemamo kud nego da tražimo drugo rešenje. Danas smo ga našli u Bolnici za pedijatriju KBC Zvezdara Dr Olga Popović–Dedijer.

Šta će tamo biti – ne znam, idemo u 17:00. Ali radoznalog me majka rodila, pa sam informacije potražio po Internetu, inače noćnoj mori naših (nadobudnih, nesposobnih i nezainteresovanih za bilo šta osim titule) lekara. Adresa je http://www.kbczvezdara.org/?p=81. Bolje da je nisam našao.

Nota bene: sledi crnohumorna zabava. Molim one sa slabim nervima i/ili hipertenzijom da prestanu da čitaju ili da popiju lek.

Svi spremni? Niste, ali nema veze. Idemo!

Narode moj, čujte i počujte! Kliničko – bolnički centar Zvezdara urbi et orbi, celom svetu, svih Eratostenovih 40 hiljada kilometara u obimu, ama i zadnjoj planetarnoj rupi sa dial-up Internet konekcijom, ponosno predstavlja: Bolnicu za pedijatriju Dr Olga Popović–Dedijer!
Nastavite sa čitanjem… “Smeh očaja”

Kako sam zamrzeo supu sa knedlama

Znate kako stvari funkcionišu: dete se rodi, opšta sreća i veselje, i uvek se nekako nađe zgodni mali disk pun mrzova sa dečijim pesmama…

Mame se, jel’te, u tehniku ne razumeju (i uglavnom su nezadovoljne narastajućom bujicom kablova), pa tate preuzmu na sebe (a teško im nije) baktanje sa DVD plejerima, nedostajućim utičnicama i normalizacijom jačine zvuka. Sve to nekako legne, i dođe trenutak kada se muzika počne i puštati čedu, ljubi ga taja.

Sve počinje idilično, mama je najbolja mama na svetu, dooobro; baka je topla k’o sunca zrake, jeeeeste; deka kupuje sladoled, e to je korisno znati, još jednom da pustimo za svaki slučaj… ah, evo i tate:

Jednog dana srećni tata petao
sa pilićima svojim prvi put prošetao
pravio se važan, krilima je lupao
pa u bunar upao i sav se okupao…

Ček, ček. Ovo nije u redu. Svi su divni, a tata je trapava andrmolja. Nema veze, gutam knedle, kako lepo podriguje sunce tatino, slušamo dalje. Žirafa je bolesna, što je bolje od miša sa džipom (RIP), eto ga bumbar Đerzelez, slon telefonira, telefon slonira. Konačno, ponovo tata:

Jednog dana rešio moj tata
Za rođendan da mi kupi brata

Štaaaa? Kakav je ovo trafiking? Gutam knedle, ajoj, pa nije kraj:

Pitao je u dućanu gde prodaju suvu hranu
i kupus iz Srema, ali rekli su mu: „Nema.“

Kuku, pa ovaj je em kriminalac em idiot. Gutam knedle, obliva me znoj, hajd’ nekako se smirujem, druga su tada vremena bila, objasnićemo detetu čim ga presvučemo sto prvi put iznenada. Ene, Branko Kockica, bluz o kruženju vode u prirodi, odlično – gitarista čak zvuči kao Rajko Kojić… Aha, opet Dragan Laković:

Ali ne mogu to da prebolim
Tata me bije a ja ga volim

Moliiiim? DOS-TA!

Stara ljubav pala u zapećak: knedle

Užas, narode moj. Tako učimo decu, i to na nesvesnom nivou: mi tate služimo deci samo za sprdnju, doduše tek u pauzama batinanja, koje valjda služi da bismo sakrili koji smo kreteni, od života operisani. Što je najgore, primećujem da stvari idu baš u tom smeru: slatko moje dete svako malo ljupko kaže „Šašavi tata“, a svi se smeju „Juuu, kako je pametan“; kad mu duša spava pa treba samo da spusti glavu na jastuk, a on neće pa neće, pa je nervozan kao leptir, ko će da drekne „Spavanje!“, tata, naravno; kad se igramo „majmun vidi, majmun radi“ tata, 190 cm dugačak za Survival potrebe, pokazuje kako se zmija kreće svojim tiiiilom.

I to vam je to: kome treba supa sa knedlama pored ovakvog života?

3 PM

Sve je stalo…

Možeš sve...Možeš da ostaneš prekovremeno. Možeš samo da se nadaš da će ti biti plaćeno. Možeš ti i po radnu knjižicu. Možeš sve da oteraš dođavola. Možeš da se mrštiš. Možeš da ispravljaš i svoje greške. Možeš napokon i da odeš kući. Možeš i da budeš umoran. Možeš sve da oteraš dođavola. Možeš i da previdiš njegov radosni osmeh kada te ugleda na vratima. Možeš i da ignorišeš njegove pozive na igru. Možeš najzad nešto i da pojedeš. Možeš konačno da privedeš kraju onaj slabo plaćeni povremeni (privatni) posao. Možeš i da preskočiš svoje spavanje. Ne smeš da preskočiš njegovo spavanje, jer u suprotnom nećeš čuti kad ti kaže “Tata, ti si moj najbolji prijatelj!” i posle toga stvarno sve da oteraš dođavola.

Begunac je uhvaćen na delu

Ako imate malo dete, bilo bi bolje da ne gledate ovo… Kad premotam 19 godina unazad, sećam se sličnih scena u rođenoj kući… Ali tad nisam imao resurse za hvatanje dokaza.

A kad smo kod resursa za hvatanje dokaza, pogledajte opet šta se dešava od 1:20 nadalje… Dasa je očigledno provalio špijunažu i odlučio da ukloni kameru… Faca govori sve.

Amsterdam za decu

Kada se pomene Amsterdam, obično se pomisli na… kahm, ono zeleno… a, bogami, i na… kahm, ono crveno.

Zapravo, izbliza izgleda kao baš prijatan gradIako sam svestan tih stereotipa, moram priznati da sam bio zatečen čuđenjem i sumnjom u moje mentalno zdravlje od strane nekolicine poznanika kojima sam pomenuo da početkom novembra vodim svoju desetogodišnju ćerku na petodnevni izlet u pomenuti grad.

Svake godine, u Amsterdamu se rodi oko 25.000 beba. Šta rade svi ti novopečeni roditelji – da li u paničnom strahu čupaju dete iz porodilišta i natovareni samo najneophodnijim stvarima beže u unutrašnjost, kako bi svoje čedo poštedeli odrastanja u Sodomi i Gomori današnjice?

Zapravo, sve je u perspektivi. Da sam pomenuo kako vodim dete u grad sa mnoštvom muzeja i predivnih kanala, gde ćemo po vasceli dan da se vozimo biciklom, sigurno bi s odobravanjem klimnuli glavom.

A kako je sve krenulo?

Nastavite sa čitanjem… “Amsterdam za decu”